Све стаје у хиљаду карактера

Ђорђе Д. Сибиновић (1964), песник, познати адвокат, доктор правних наука, добитник је награде „Мирослав Антић” за збирку песама „Насеље белих кућа”. У образложењу жирија се, између осталог, каже да је књига заснована „на умешном и духовитом прожимању митске и стварносне песничке грађе, од Библије и хеленске антике до феномена свакодневице”. Сибиновић је аутор песничких књига: „Престо”, „Плодови”, „Туђе ствари”, „Заклон”, „Нешто поверљиво”, „Слова црвена”. Београдска „Просвета” је недавно објавила његову нову збирку „Хиљаду карактера”, а Књижевна општина Вршац, у едицији „Несаница”, књигу занимљиве структуре – „Речник поезије”.

Да ли је хиљаду карактера идеалан обим за једну песму?

Идеална песма још није написана. Искуство писања, у извесном смислу, читање види као одлучујућу корекцију. Оно што тај спој чини потентним јесте најоптималнија мера језика, обима и разумевања универзалних значења у актуелним кодовима времена. Транскрипција са укусом стварности. Писати језиком свога времена, задржати везу са укупном сумом знања и имати читаоце – данас је то хиљаду карактера.

Мото књиге је мисао Емила Сиорана, који се окренуо стварима, када је изгубио интересовање за жива бића. По чему вам је Сиоран близак?

Изгнанство из језика. Живимо у терору бинарних ознака технички редуковане комуникације у којој за језик више нема битног простора. То је погубно јер је језик једино поље развоја хуманог и креативног напретка људског рода. Управо је Сиоранов пример изгнанства из матерњег језика, које га није спречило да обележи вредности усвојене културе, доказ да језик није могуће потиснути у други план и поред прождрљивог раста технолошке цивилизације. Опстанак у језику.

Једна песма се зове „Југоносталгија”. Да ли сте југоносталгичар?

За носталгију је потребна кумулација озбиљних година, доказаних вредности и сиромаштво стварности. Тада човек почиње спонтано да се обраћа прошлости. Када помислим на Југославију, никада се не сетим Комунистичке партије и самоуправног социјализма, али непогрешиво ми се јавља молитвени грлени глас Ибрице Јусића. Тај процес омета свест да они који су нас посвађали или бар нису спречили да се посвађамо, а могли су, сада нас опет гурају у загрљај. Нема љубави на силу чак и када је то политички и идеолошки опортуно. Југославија које се ја сећам није идеолошки појам. Али, знам и могу то да докажем, да је њена последња организациона поставка била модел заједнице народа коју данас називају Европском унијом. Када је мали црв питао тату зашто не живе у јабуци, добио је одговор да је домовина преча.

Сматрате да је најгоре прошло: нико више не може да доживи судбину Сократа или Ђордана Бруна. Данас, у најгорем случају, човек може само да изгуби посао?

Данас више нико није Сократ, а после „Викиликса” и постмодернизма нема Ђордана који би открио нешто ново. Дакле, битност више не долази из поља знања и памети. Важно је само сачувати надницу. Мада, не треба лако занемарити романтичне додатке сензибилитета који су постали трајна баштина светске културе, а стизали су као додатак уз епохалне и веома трагичне буне надничара. Потреси пред нама, извесно ће проћи без Николе Шамфора и Максима Горког. Шта ћемо запамтити? За крв и патњу није потребан особит таленат. Епоха се препознаје у другачијим вредностима. Зато треба одбацити сваки страх и подржати притајене Сократе, а не пакосне бунџије.

Између паметне мисли и дубоке емоције стављате знак једнакости. Какво је образложење?

Емотивност је понижена усвојеним форматом естрадне сензације или политичке злоупотребе жртве. Као да немамо право да живот осећамо изван таквих екстрема. Памет је генерална сметња која као разоткривалица похлепне манипулације више није сигурна ни у иронији. Да би људи поверовали да осећају овај свет, морају поново бити храбри и паметни. То је једини загрљај у којем човек може још потражити спас. Све што нема људски изглед, не може да полаже наду у људски исход. А људски исход није ни моћ, ни слава, ни велики новац. Он обитава у миру дубинског доживљаја живота као непоновљивог догађаја, ког опет нема без емотивности и памети као одлучујуће родне особине. Зато је тај идентитет аксиоматски.

У једној од песама кажете да деца никада нису у праву. Зашто тако мислите?

Пре зоре, не може да сване. Искуство је опредмећено умеће живљења, а доживљаји нису довољна мера догађаја који се зове наш живот. Стицај ових одлика надраста појам детета. Наравно, родитељство, као обична биолошка чињеница, није никаква гаранција квалитета, али јесте виши ниво који бар механички сабира карактеристике оба појма. То сва деца непогрешиво схватају на парастосима својих родитеља.

У „Речнику поезије” бол је пето агрегатно стање, можете ли да појасните?

Оно око чега су се лако и ефикасно сагласиле све културе овог света јесте гаранција на перманентни бол, коју свако од нас, као поклон доласка, носи собом у свет. Све остало је место које ће добити у биографији. Једна могућа дефиниција човека је: биће које пати.

А душа је „једини остатак после свих промашаја”?

Ми нисмо хероји. Херојство је привремени модус у којем се бар понекад опроба највећи број кандидата. И то прође. Онда живимо „пето агрегатно стање”, губитке, мале радости и лагано машемо животу који пролази. Све то је немогуће без „душе”. Зато на њу имају право сви и она постоји као једини поуздан доказ људскости. Што не значи да је свака узорна и пожељна.

На крају књиге је ваш савет: „Исти / Текст / Хиљаду / Пута”. Како песник препознаје када је дошао до коначне верзије песме?

„Речник поезије” је књига која покушава да докаже да је поезија жива управо зато што никада није коначна и што ће тек у читању бити до краја написана. Идеја песника да ће „сви писати поезију” није пука адаптација простора у којем поезија, и поред свега, перманентно траје, већ нежна потврда да је она најбитнија баш зато што је упркос небризи и апсолутном немару преживела, а генијална јер је сви виде, а само један изговара.