Шта је заједничко Немцима и Србима

У Србији је тренутно таква клима која не омогућава људима путовања у друге земље. Огроман проценат младих никад није био у некој другој држави. Зашто су битна путовања? Човек на путовањима шири своје хоризонте и видике. Увиђа да није сам и да око њега постоје други људи, нације, расе, вероисповести и учи се да живи у складу са тим. Путовања омогућују размену идеја, мишљења, учење нових ствари. Марк Твен је написао следеће: „Путовање је фатално за предрасуде, нетрпељивост и ускогрудност.“

Имао сам ту срећу да сам добио, а и прихватио, позив једне дивне породице да проведем извесно време у Немачкој. До тад нисам никад путовао. Чудно је то, размишљао сам, никад нисам путовао, а налазим се у касним двадесетим годинама. Некима је путовање нешто природно. Помисао да ћу напустити земљу у мени је будила узбуђење и малу дозу страха. Узбуђење јер одлазим, али ћу имати прилику да видим како живе људи ван мојих видика. Страх –  неки чудан осећај који се јавио – јер напуштам љуштуру којом сам био ограничен и одлазим у непознато. Али, рекао сам себи да је страх човеков највећи непријатељ и ако се будем стално плашио нећу се никад померити са мртве тачке. У сваком случају, биће то једна занимљива авантура, како се на крају и показало.

Путујући кроз неколико немачких градова уочио сам разлике у системима, људима али и сличности у неким стварима са нашом земљом.

Оно што је Србији и Немачкој заједничко јесте историја; богата попут неке ризнице. Међутим, Немачка у тој својој историји има једну велику мрљу коју, како би наши стари рекли, не би „ни Сава ни Дунав опрали“. У овом случају Рајна ни Мајна. Да, у питању је нацистичка прошлост.

Немачка се нашла у вртлогу промена после 1918. Свет се мењао и Немци нису дуго могли себе да пронађу у свему томе. Уследило је рушење царства и успостављање „Вајмарске Немачке“. На крилима економске кризе која је погодила и свет и Немачку која је додатно била оптерећена репарационим дуговима долетели су одреди смрти који ће прво харати Немачком, а затим и светом. Нацизам је искористио беду и сиромаштво људи. Страх су користили као средство да освоје власт манипулацијом.

Немци су кроз систем решили да поведу борбу против пошасти какав је нацизам. Пре свега код деце путем едукације. Једна од активности ученика је да посећују концлогоре. Да би ученици стварно и схватили све страхоте једног таквог система, имају задатак да, добијајући име и презиме жртава, истраже ко је био и каква је била судбина једног од заробљеника. Можда је сурово, али је веома поучно. Исто тако, ученици се кроз предмет Етика осврћу на историју религије, уче о системима, друштвима и поново се осврћу на нацизам. Траже његове корене и узроке. Уче како да спрече да се понови нешто тако. На неки начин као борба против неке хроничне болести. Учи се да су подједнако криви они који су знали за злочине и они који су ћутали и правили се да ништа не виде и не знају.

Земља које је пре више од пола века имала темеље у једној таквој мрачној идеологији постала је земља у којој сам ја могао да чујем све могуће језике света и да видим све могуће расе људи.

Тада сам помислио и на нашу историју. Ми смо током ратних четрдесетих били на исправној страни у борби против нацизма. Али, пола века касније дешавало се нешто што нас и даље држи у једном зачараном кругу, нешто што нам не да да идемо даље. Нажалост, више од пола века у Србији се води рат, али овај пут не у рововима нити је крвав као прави, али то је рат који се води у умовима људи. И даље се делимо на четнике и партизане, и даље један злочин оправдавамо другим злочином. И даље смо заробљени у прошлости, а желимо и стремимо ка будућности.

Да бисмо изашли из зачараног круга и из мрачних и ратних деведесетих потребна нам је воља. Потребна нам је одговорност. Та одговорност мора да се роди не само „на нашој страни“ већ код свих на Балкану. Али, то пре свега зависи од политичких елита. Оне треба да пробуде свест код људи, а да едукацијом утичу на младе да би могли да препознају зло и да га избегну у будућности.

Стигавши у Немачку у један мали градић имао сам предрасуду да су Немци као многи „западњаци“ хладни. Уочио сам неке разлике у међуљудским односима и уопште однос према околини и друштву. Живе у кућама које су скромне, једноставне и обичне. Иако имају много бољи стандард од нас. Код нас су куће често двоспратне и вишеспратне, где може да живи заједно више генерација једне породице. Имао сам осећај као да се једино такмиче са комшијама чије ће двориште бити уређеније и лепше. За разлику од нас, комшије ретко кад одлазе једни код других. Поштују се и уважавају и поздраве на улици, али нема тог дружења. Шетајући улицом људи и деца су ме поздрављали, иако нису знали ни ко сам ни одакле сам. Оно што сам запазио и што ми је било занимљиво јесте њихов однос према другима. Аутопутеви су често били закрчени, али осим зујања аутомобила нисам могао да чујем звук сирене. Била је нека чудна, помало сабласна тишина. Сви су у миру чекали да прође гужва. Исто тако, пролазећи кроз Франкфурт, Визбаден и још неке друге градове приметио сам да су им улице чисте, да нигде нема смећа. То показује какав однос имају према свом окружењу и средини и на крају према самима себи.

Од мрачног времена када је у Немачкој све што је другачије сматрано нечистим и непожељним, Немачка је постала земља у којој живе и раде људи из свих крајева света. У тој различитости је њена снага и лепота. Нико од њих, верујем, неће се стидети да каже да живи у Немачкој нити да себе назива Немцем. Сва та различитост се своди на опште добро појединца и државе. Цени се рад. Код нас је таква клима да неке групације позивају на забране и укидања неких манифестација које доносе новац овој сиромашној земљи, попут роштиљијаде или дана пива, јер падају у време поста. Немци су научени да зараде новац. Школски систем, који је у потпуности другачији од нашег, омогућава да кроз праксу деца уче, раде и зарађују. Виђао сам веома младе људе на радним местима, што је код нас права реткост.

Наилазимо на један проблем који има и Србија. Наталитет. Иако је Немачка, бар са нашег гледишта, земља доброг стандарда, Немци су нација која стари и има проблем са наталитетом. Баш као и ми. Али оно што Немачку чини другачијом од Србије јесте то што људи у њу долазе, чиме она решава проблем наталитета, а из Србије људи одлазе. Због чега је то тако? Шта то има Немачка, а нема Србија? Решење је у економији, снажној, која омогућава пристојан живот. Економија која јача државу и у којој се нико не стиди да каже да је Немац, било да је странац било неко ко живи генерацијама у Немачкој.

Тиме Немачка привлачи и интелигенцију која доприноси њеном развоју. Постоји систем институција које представљају добро уређено друштво. Тај систем се не темељи на личности председника, политичара или партија.

То је све пролазно. Зато постоје институције и закони који трају. То је оно што би требало да научимо од Немачке.

Модерност Немачке почива на аутопутевима, на модерној железници, инфраструктури која омогућава бржи проток робе, добара и људи. Бржи и стабилнији проток људи омогућава њихову мобилност што је темељ здраве и успешне економије. Основа свега тога је образовање.

Њихов образовни систем је другачији. Постоје главни предмети попут немачког језика, математике и страних језика. На те предмете је стављен посебан акценат. У Србији се у настави историје по разредима уче временске епохе. Код нас је знање енциклопедијског карактера и често није примерено узрасту ученика. У Немачкој је настава у облику кругова који се повећавају, чиме се стално понавља раније усвојено градиво па се знање проширује сваке године. У Србији је настава степенаста. Асоцирало ме на степенице. Када се пређе који степеник (виши ниво знања) не осврће се на претходни него се иде даље.

Питао сам се шта се десило са мојом земљом која је пре век и по предњачила са европским земљама у модернизацији државе, друштва и економије; са Србијом која је пратила трендове па је нпр. седам година после Беловог телефона уведен и први телефон код нас – 1883. Истовремено када је изграђена прва електрична централа у Београду у Европи се о електричном осветљењу причало као о чуду које је две године пре тога представљено на Светској изложби у Паризу.

Данас је слика много другачија. Делује као да је Србија остала и даље у деветнаестом веку. Много нас дели од брзих возова европских железница који јуре по 300 км на сат и наших возова који на неким деоницама смеју да возе до 30 км на сат. Где смо се то изгубили у времену и како се то десило?