Насиље и пометња у Вашингтону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Био је то дан насиља и пометње. Пуцњава у „Нејви јарду”, морнаричкој бази у југоисточној четврти Вашингтона, почела је нешто после осам ујутру, а само десетак минута касније кренуло је и медијско бомбардовање. ТВ мреже су биле брзе, али кусе: број убијених и рањених је на једној станици повећаван, док је на другој смањиван, убица је био само један или тројица...

Пред камерама су дефиловали ретки сведоци терора у којем је, кад је тек увече подвучена црта, било 12 убијених плус убица, а на екранима су се бесконачно понављали исти призори опште гужве снага реда (на окупу се нашле локална, федерална и војна полиција, Еф-Би-Ај и специјалци), изнад базе су кружили хеликоптери. Драме јесте било, али и много драматизације.

Дан после, све је посвећено лику убице и тражењу одговора на питање како је могуће да се масовно убиство почини у војној бази, где би безбедност требало да буде на највишем нивоу, а процедуре уласка у њу изузетно строге.

Није ово додуше први пут: претходни пут још већи масакр збио се у бази Форт Худ у Тексасу када је један инсајдер, војни психијатар, убио 13 војника и ранио више од 30. Прошлог месеца и њему је пресуђено: војни суд му је изрекао смртну казну.

Овога пута терориста није био инсајдер. Арун Алексис (34) провео је у војсци, и то у морнарици, око четири године и отпуштен је због тога што му је у досије ушао један инцидент са оружјем: пуцао је у плафон свог стана и умало убио суседа на спрату изнад. Приведен је, али није оптужен: бранио се да је чистио свој пиштољ и да је случајно опалио и испразнио цео шаржер.

Али детаљи о његовом животу и карактеру који су досад прикупљени говоре о човеку „кратког фитиља”. Из војске је додуше отишао са две медаље које се, како је образложено, рутински додељују сваком ко у униформи као професионалац проведе неколико година, а и задржан је на списку резервиста.

После отпуштања радио је као конобар и ресторански набављач. У Вашингтон се и Форт Ворта у Тексасу преселио пре неколико месеци, становао је у једном самачком хотелу, а запослио се као техничар хонорарац који је плаћен по сату у фирми „Експерт” која је подизвођач кооперанта војске, познате технолошке фирме „Хјулит Пакард”.

Поседовао је дакле пропусницу за улазак у војне базе, додељену по стандардној процедури, која подразумева безбедносну проверу. Да ли је у том процесу нешто превиђено? Накнадна памет, односно оно што се догодило у понедељак у „Нејви јарду”, доказ је да свакако јесте.

У међувремену је разрешена и дилема како је у базу унео оружје: пиштољ и најмање једну пушку (другу је, како се тврди, узео од припадника обезбеђења зграде команде кога је убио). Једноставно је показао своју пропусницу (односно провукао је кроз електронски читач), рампа се аутоматски подигла, а стражари на капији нису прегледали пртљажник његовог аутомобила, јер за оне који поседују улазне картице процедура то не предвиђа.

Отклоњена је и недоумица која до касно у понедељак била разлог за продужену узбуну: да ли је био сам, или имао два или једног помагача. Потера за њима трајала је дуго, сумњива лица су на крају откривена, да би се онда констатовало да су несумњива: Алексис је убијао сам.

Зашто, шта је мотив, то је загонетка која не обећава да ће брзо бити решена. Пуцао је насумично: са четвртог спрата зграде број 197, у којој је једна од пет „системских команди” морнарице и која је најбоље чувана. Мета су му били људи и жене, махом цивили, у добу између 46 и 73 године, који су у то време пристизали на доручак у кантину преко пута. Њихова имена објављена су са задршком, да би власти страшну вест најпре саопштили најближој родбини. После првобитних вести да је у болницама 12 рањених, јуче је потврђено да их је само троје и да су после операције у стабилном стању.

Нема међутим још детаља како је убијен убица, сем да су га ликвидирале снаге реда. Указује се да је он оружје купио легално, у суседној Вирџинији, где јуришна пушка и неограничене количине муниције могу да се купе са исто толико компликација као и векна хлеба.

То ће овде подстаћи нови круг захтева да се пооштри промет ватреног оружја, са предвидљивим исходом: ништа се неће променити. Као што се није променило ни после масовног убиства 32 студента на универзитету Вирџинија 2007, после масакра на премијери „Бетмена” са 12 жртава у Колораду, у јулу прошле године, нити након убиства 20 ђака првака и шесторо њихових учитеља у Њутауну, Конектикат, прошлог децембра...

Милан Мишић