Nasilje i pometnja u Vašingtonu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Bio je to dan nasilja i pometnje. Pucnjava u „Nejvi jardu”, mornaričkoj bazi u jugoistočnoj četvrti Vašingtona, počela je nešto posle osam ujutru, a samo desetak minuta kasnije krenulo je i medijsko bombardovanje. TV mreže su bile brze, ali kuse: broj ubijenih i ranjenih je na jednoj stanici povećavan, dok je na drugoj smanjivan, ubica je bio samo jedan ili trojica...

Pred kamerama su defilovali retki svedoci terora u kojem je, kad je tek uveče podvučena crta, bilo 12 ubijenih plus ubica, a na ekranima su se beskonačno ponavljali isti prizori opšte gužve snaga reda (na okupu se našle lokalna, federalna i vojna policija, Ef-Bi-Aj i specijalci), iznad baze su kružili helikopteri. Drame jeste bilo, ali i mnogo dramatizacije.

Dan posle, sve je posvećeno liku ubice i traženju odgovora na pitanje kako je moguće da se masovno ubistvo počini u vojnoj bazi, gde bi bezbednost trebalo da bude na najvišem nivou, a procedure ulaska u nju izuzetno stroge.

Nije ovo doduše prvi put: prethodni put još veći masakr zbio se u bazi Fort Hud u Teksasu kada je jedan insajder, vojni psihijatar, ubio 13 vojnika i ranio više od 30. Prošlog meseca i njemu je presuđeno: vojni sud mu je izrekao smrtnu kaznu.

Ovoga puta terorista nije bio insajder. Arun Aleksis (34) proveo je u vojsci, i to u mornarici, oko četiri godine i otpušten je zbog toga što mu je u dosije ušao jedan incident sa oružjem: pucao je u plafon svog stana i umalo ubio suseda na spratu iznad. Priveden je, ali nije optužen: branio se da je čistio svoj pištolj i da je slučajno opalio i ispraznio ceo šaržer.

Ali detalji o njegovom životu i karakteru koji su dosad prikupljeni govore o čoveku „kratkog fitilja”. Iz vojske je doduše otišao sa dve medalje koje se, kako je obrazloženo, rutinski dodeljuju svakom ko u uniformi kao profesionalac provede nekoliko godina, a i zadržan je na spisku rezervista.

Posle otpuštanja radio je kao konobar i restoranski nabavljač. U Vašington se i Fort Vorta u Teksasu preselio pre nekoliko meseci, stanovao je u jednom samačkom hotelu, a zaposlio se kao tehničar honorarac koji je plaćen po satu u firmi „Ekspert” koja je podizvođač kooperanta vojske, poznate tehnološke firme „Hjulit Pakard”.

Posedovao je dakle propusnicu za ulazak u vojne baze, dodeljenu po standardnoj proceduri, koja podrazumeva bezbednosnu proveru. Da li je u tom procesu nešto previđeno? Naknadna pamet, odnosno ono što se dogodilo u ponedeljak u „Nejvi jardu”, dokaz je da svakako jeste.

U međuvremenu je razrešena i dilema kako je u bazu uneo oružje: pištolj i najmanje jednu pušku (drugu je, kako se tvrdi, uzeo od pripadnika obezbeđenja zgrade komande koga je ubio). Jednostavno je pokazao svoju propusnicu (odnosno provukao je kroz elektronski čitač), rampa se automatski podigla, a stražari na kapiji nisu pregledali prtljažnik njegovog automobila, jer za one koji poseduju ulazne kartice procedura to ne predviđa.

Otklonjena je i nedoumica koja do kasno u ponedeljak bila razlog za produženu uzbunu: da li je bio sam, ili imao dva ili jednog pomagača. Potera za njima trajala je dugo, sumnjiva lica su na kraju otkrivena, da bi se onda konstatovalo da su nesumnjiva: Aleksis je ubijao sam.

Zašto, šta je motiv, to je zagonetka koja ne obećava da će brzo biti rešena. Pucao je nasumično: sa četvrtog sprata zgrade broj 197, u kojoj je jedna od pet „sistemskih komandi” mornarice i koja je najbolje čuvana. Meta su mu bili ljudi i žene, mahom civili, u dobu između 46 i 73 godine, koji su u to vreme pristizali na doručak u kantinu preko puta. Njihova imena objavljena su sa zadrškom, da bi vlasti strašnu vest najpre saopštili najbližoj rodbini. Posle prvobitnih vesti da je u bolnicama 12 ranjenih, juče je potvrđeno da ih je samo troje i da su posle operacije u stabilnom stanju.

Nema međutim još detalja kako je ubijen ubica, sem da su ga likvidirale snage reda. Ukazuje se da je on oružje kupio legalno, u susednoj Virdžiniji, gde jurišna puška i neograničene količine municije mogu da se kupe sa isto toliko komplikacija kao i vekna hleba.

To će ovde podstaći novi krug zahteva da se pooštri promet vatrenog oružja, sa predvidljivim ishodom: ništa se neće promeniti. Kao što se nije promenilo ni posle masovnog ubistva 32 studenta na univerzitetu Virdžinija 2007, posle masakra na premijeri „Betmena” sa 12 žrtava u Koloradu, u julu prošle godine, niti nakon ubistva 20 đaka prvaka i šestoro njihovih učitelja u Njutaunu, Konektikat, prošlog decembra...

Milan Mišić