Писац као глас генерације

Славна америчка књижевница Ерика Џонг јуче се у Београду сусрела са писцима Српског књижевног друштва, а затим је одржала предавање студентима англистике Филолошког факултета. У кратком разговору са новинарима, пре почетка овог званичног програма, открила је детаље овог свог путовања до Београда. Наиме, лет из Њујорка каснио је више од четири сата због олује, а због изгубљеног лета из Париза, за Београд се упутила тек летом из Милана. У Паризу је изгубила пртљаг, одећу и примерке књига које је понела, али јуче, као права дама, није показивала умор, незадовољство или "трауме од летења", већ опуштеност и духовитост у разговору.

– Писање није професија или тренинг, то је позив који зависи од надахнућа. Пишем од своје десете године, рекла је Ерика Џонг, рођена Њујорчанка, ауторка култне књиге "Страх од летења", "Шајлокова кћер", "Фани: истинита прича о животу и пустоловинама Фани Хакабаут-Џонс", "Страх од педесете", "Десета муза" и других.

Ерика Џонг је нагласила да је пре "Страха од летења" објавила две књиге поезије, а да је поезија као цвет у Гранд кањону, позиција песника је невелика и дубока, нико не брине много о њој.

– Међутим, роман је као глас генерације, још када се појави у тиражу од 18 милиона примерака и буде преведен на све језике, то је немогућа срећа, али и проклетство. Очекивања од сваке следеће књиге врло су висока, објашњава Ерика Џонг, додајући да сада пише роман чија је главна јунакиња Изадора Винг, управо она која је седамдесетих година прославила "Страх од летења".

– У тој књизи Изадора је имала 29 година, у следећој јој је било 36, а у овој новој књизи биће зрела жена у својим шездесетим, са одраслом ћерком, унучетом и старим родитељима, са свешћу о постојању смрти, казала је Ерика Џонг и наставила:

– Два таласа феминистичких покрета унела су промене у свест људи, начин писања и отворила су територију подједнако за женске и мушке писце. "Страх од летења" показао је да женски живот и снови могу да буду важни мушкарцима.

Листајући српско издање њене нове књиге "У постељи са демоном", изазовне фотографије на корицама, коју је објавио београдски "Алнари", славна америчка књижевница је описује као своје мемоаре о књижевном животу, о музама, демонима, ожиљцима и сновима. Каже да је то део њене аутобиографије у којој даје одговоре на питања о свом стваралаштву и о својој инспирацији, што није нимало лако.

– Бити писац и човек исто је. Велики писци које знам истовремено су и велике личности. Међу њима су и Дорис Лесинг, Пабло Неруда, Хенри Милер. Њихов значај увек је био у томе што су присутни у свету, и никада нису били затворени у неку своју кулу од слоноваче. Пабло Неруда био је у контакту са народом, његову поезију читали су и сељаци. Био је комуниста, касније се одвојио од те доктрине, али је остао прогресиван. Хенри Милер, мој литерарни отац, био је такође отворен. Ако хоћете да будете писац не можете рећи "нећу да виђам људе", или "нећу да дајем интервјуе", сматра позната књижевница.

– У разговору са преводитељком мојих књига Данијелом, из Босне, трудим се да сазнам како размишљају људи који су преживели рат, занима ме како је све то утицало на људе. Дошавши сада у Београд поново, после осамдесетих година, мислим да разумем ову земљу, додаје.

Једном сте упутили критику друштву које даје предност рату у односу на љубав?

Било је то есеј у "Паблишерс виклију" о женској литератури (chic-lit) и предрасудама које постоје у односу на жене писце. Књижевнице су обично потцењене, јер пишу о љубави, а друштво каже: "Важан је рат, а не љубав". Ја се са тиме не слажем, јер верујем да љубав јесте важна, јер сувише наглашавамо рат у нашој литератури, у новинама. Мислимо да је рат важан, зато и непрестано имамо рат.

Шта је очекивала ваша генерација?

Дипломирала сам средином шездесетих и моја генерација је очекивала свет мира, зеленила и екологије. Надали смо се свету у којем ћемо разумети рат и знати да га спречимо. Шта смо добили? Роналда Регана, Џорџа Буша, рат, рат, рат… Шездесете су биле кратак период, а реакције на њега су огромне, бескрајне. Тих шездесетих били смо пуни наде и оптимизма. Веровали смо да ћемо да ћемо живети у мирном свету. А добили смо поделе, рат и антифеминизам.

Да ли сте били озбиљни када сте рекли да Вам је Бил Клинтон привлачан?

Наравно да ме је он привукао. Кога није? Он је привукао читав свет, сви га воле. Мушкарци, жене, он је врло занимљива и освајачки расположена личност. Да ли сам икада имала секс са њим? Не.

А да ли мислите да сексуална и креативна енергија хране једна другу?