Српски језик за супермене

Од ове школске године почео је да важи нов програм наставе српскога језика и књижевности у средњим стручним и уметничким школама на који се чекало од почетка спровођења реформи (2001). У чему се састоји „новина“ овога програма. Најкраће: на све што је досад чинило програм додато је 25 нових књижевних дела, и то: шест српских писаца (Давичо, Пекић, Бећковић...), девет хрватских (Шеноа, Крлежа, Крањчевић, Мажуранић...), четири словеначка (Цанкар, Керсник...), два македонска, један црногорски, један босански (?), плус четири дубровачка писца (чак и Гундулићев „Осман“). (Кафке и даље нема.) При томе, број часова остао је исти!

Сваки наставник лако ће израчунати да, по овоме програму, у четвртом разреду рецимо, сваке недеље треба обрадити ново књижевно дело, да за свакога писца долази по (највише) један и по час, што значи да, уз претпоставку да ће дело прочитати 20 ученика сваког одељења, сваки ђак има два минута да изнесе свој утисак о делу, да на прочитано примени научене књижевнотеоријске појмове, према правилнику – што може да се оствари само у научнофантастичном филму! Колико ће ђака бити мотивисано да сваке недеље прочита у просеку 200 страна лектире, а да им при томе наставник не да прилику да покажу шта су прочитали? Истраживања уосталом показују да средњошколац прочита у просеку једну књигу за четири године школовања!

Јасно је да ниједан нормалан наставник не може да реализује овакав програм наставе књижевности на начин који је правилником предвиђен. Може изабрати да званично уписује прописано а обрађује одабрана књижевна дела, или да о свему пружи само основну информацију, без обавезе да се иједно дело прочита (за она два минута довољан је интернет!). Најзабавније у свему јесте то што овакав програм већ скоро 20 година не постоји на катедрама за српски језик на факултетима, тако да ће већина наставника „регионалне“ писце сада читати први пут!

Може се помислити да се Национални просветни савет само у области књижевности „затрчао“; можда је више пажње посветио култури изражавања и језику – јер нас резултати провере функционалне писмености у свету упорно стављају на зачеље лествице.

Погледајмо како је ова област решена. За четврти разред предвиђено је: Култура изражавања (10 часова) – усмено изражавање: „Реторика; разговор, кратак монолог. Говор. Однос између говорника и аудиторија. Вежбе јавног говорења пред аудиторијом (употреба подсетника, импровизовано излагање; коришћење микрофона)“; – писмено изражавање: „Стилистика: Функционални стилови: административно-пословни стил (молба, жалба, пословно писмо). Облици писменог изражавања: приказ, осврт, расправа, књижевне паралеле, есеј. Правопис: интерпункција (вежбања). Домаћи писмени задаци сложенијих захтева (читање и анализа на часу). Четири писмена задатка годишње.“

Како је за четири писмена задатка (и четири исправке) потребно осам часова (најмање), долазимо до комичног закључка да су за преосталих 20 крајње разноликих захтева/вежби предвиђена два часа!

Из свега наведеног следи: настава српског језика и књижевности у стручним школама убудуће ће се изводити како се коме ћефне (а уписиваће се све по програму јер нико нормалан не жели да има посла са просветном инспекцијом), али ниједан ђак при томе неће имати лоше оцене (јер нико нормалан не жели да има посла са просветном инспекцијом), што значи да се неће радити ништа. Кад ови млади заврше овакву реформисану школу, неће имати ни магловиту представу шта је то српски језик и култура говора и писања, нити да то треба чувати и неговати. А то је очито и био циљ!