Srpski jezik za supermene

Od ove školske godine počeo je da važi nov program nastave srpskoga jezika i književnosti u srednjim stručnim i umetničkim školama na koji se čekalo od početka sprovođenja reformi (2001). U čemu se sastoji „novina“ ovoga programa. Najkraće: na sve što je dosad činilo program dodato je 25 novih književnih dela, i to: šest srpskih pisaca (Davičo, Pekić, Bećković...), devet hrvatskih (Šenoa, Krleža, Kranjčević, Mažuranić...), četiri slovenačka (Cankar, Kersnik...), dva makedonska, jedan crnogorski, jedan bosanski (?), plus četiri dubrovačka pisca (čak i Gundulićev „Osman“). (Kafke i dalje nema.) Pri tome, broj časova ostao je isti!

Svaki nastavnik lako će izračunati da, po ovome programu, u četvrtom razredu recimo, svake nedelje treba obraditi novo književno delo, da za svakoga pisca dolazi po (najviše) jedan i po čas, što znači da, uz pretpostavku da će delo pročitati 20 učenika svakog odeljenja, svaki đak ima dva minuta da iznese svoj utisak o delu, da na pročitano primeni naučene književnoteorijske pojmove, prema pravilniku – što može da se ostvari samo u naučnofantastičnom filmu! Koliko će đaka biti motivisano da svake nedelje pročita u proseku 200 strana lektire, a da im pri tome nastavnik ne da priliku da pokažu šta su pročitali? Istraživanja uostalom pokazuju da srednjoškolac pročita u proseku jednu knjigu za četiri godine školovanja!

Jasno je da nijedan normalan nastavnik ne može da realizuje ovakav program nastave književnosti na način koji je pravilnikom predviđen. Može izabrati da zvanično upisuje propisano a obrađuje odabrana književna dela, ili da o svemu pruži samo osnovnu informaciju, bez obaveze da se ijedno delo pročita (za ona dva minuta dovoljan je internet!). Najzabavnije u svemu jeste to što ovakav program već skoro 20 godina ne postoji na katedrama za srpski jezik na fakultetima, tako da će većina nastavnika „regionalne“ pisce sada čitati prvi put!

Može se pomisliti da se Nacionalni prosvetni savet samo u oblasti književnosti „zatrčao“; možda je više pažnje posvetio kulturi izražavanja i jeziku – jer nas rezultati provere funkcionalne pismenosti u svetu uporno stavljaju na začelje lestvice.

Pogledajmo kako je ova oblast rešena. Za četvrti razred predviđeno je: Kultura izražavanja (10 časova) – usmeno izražavanje: „Retorika; razgovor, kratak monolog. Govor. Odnos između govornika i auditorija. Vežbe javnog govorenja pred auditorijom (upotreba podsetnika, improvizovano izlaganje; korišćenje mikrofona)“; – pismeno izražavanje: „Stilistika: Funkcionalni stilovi: administrativno-poslovni stil (molba, žalba, poslovno pismo). Oblici pismenog izražavanja: prikaz, osvrt, rasprava, književne paralele, esej. Pravopis: interpunkcija (vežbanja). Domaći pismeni zadaci složenijih zahteva (čitanje i analiza na času). Četiri pismena zadatka godišnje.“

Kako je za četiri pismena zadatka (i četiri ispravke) potrebno osam časova (najmanje), dolazimo do komičnog zaključka da su za preostalih 20 krajnje raznolikih zahteva/vežbi predviđena dva časa!

Iz svega navedenog sledi: nastava srpskog jezika i književnosti u stručnim školama ubuduće će se izvoditi kako se kome ćefne (a upisivaće se sve po programu jer niko normalan ne želi da ima posla sa prosvetnom inspekcijom), ali nijedan đak pri tome neće imati loše ocene (jer niko normalan ne želi da ima posla sa prosvetnom inspekcijom), što znači da se neće raditi ništa. Kad ovi mladi završe ovakvu reformisanu školu, neće imati ni maglovitu predstavu šta je to srpski jezik i kultura govora i pisanja, niti da to treba čuvati i negovati. A to je očito i bio cilj!