Шанса за детант Америке са Ираном

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Без најаве, као и случају Сирије, дипломатија је оживела и кад је реч о главној преокупацији САД у исламском свету: иранским наводним амбицијама да постане нуклеарна сила.

Почело је писмом које је Барак Обама пре око три недеље (не наводи се прецизно када нити износи садржај) упутио новом иранском председнику Хасану Роханију. Писмо је, како преноси извештач „Њујорк тајмс” из Техерана, гласно читано на састанку иранског руководства, коме је присуствовао и врховни верски вођа, ајатолах Хамнеи. Лист затим цитира Амира Мохабијана, „истакнутог саветника иранског руководства”, који је присуствовао том састанку и који каже да су лидери његове земље одлучили да све карте ставе на постизање брзог договора са Западом о свом нуклеарном програму.

Мохабијан је препричао и садржај писма (и његове делове објавио на својим сајтовима у Ирану), у коме Обама нуди директне разговоре (не обавезно између два председника), а у Белој кући је у међувремену наговештено да је сусрет Обаме са Роханијом у Уједињеним нацијама, где обојица пред Генералном скупштином говоре у уторак, „могућ”. А ако до тога не дође, алтернатива би била састанак шефова дипломатија, Џона Керија и Мохамеда Џавад Зарифа, иначе америчког ђака и иранског амбасадора у Вашингтону од 2002. до 2007 – дакле старог знанца.

У свом одговору Обами, Рохани је изнео да иако иранска јавност није за разговоре, америчка страна треба да„гестовима добре воље припреми основу за успешне преговоре”.

Тон иранског писма овде је оцењен као веома обећавајући, уз процене да Иран пре свега жели лабављење санкција које су му онемогућиле да продаје своју нафту и искључиле га из међународног банкарског система. „Гестови добре воље” које помиње Рохани зато се по свој прилици односе на лабављење тог режима, што је потврдио и утицајни саговорник „Њујорк тајмса” из Техерана, који је поменуо да његова земља пре свега жели повратак у „свифт” систем међународног платног промета.

Инспирисан, по свој прилици, недавним потезом руског председника Путина, који се америчкој јавности обратио колумном у „Њујорк тајмсу”, сличан потез повукао је и Рохани коментаром у јучерашњем „Вашингтон посту”, у коме су садржане како шифроване тако и отворене поруке Вашингтону.

Главна је да би САД требало да искористе „прилику коју су створили недавни ирански избори”, то јест „мандат за разборито ангажовање” који му је поверен избором за председника и искрено „одговоре на напоре владе за конструктивни дијалог”.

Прилично отворено је говорио и о кључном иранском интересу у нуклеарном заплету: „Овладавање циклусом атомског горива, генерисање нуклеарне енергије и диверсификовање наших енергетских ресурса, дефинише Иран као нацију, нашу потребу за дигнитетом и наше место у свету, а без разумевања улоге идентитета, многа питања са којим се суочавамо остаће нерешена.”

Данијел Сервер, професор међународних односа са универзитета „Џон Хопкинс”, ово тумачи као иранску жељу да му се призна статус регионалне силе, уз могућност да задржи известан ниво нуклеарне технологије и тиме сачува образ.

Рохани се међутим није конкретно изјаснио о захтеву Запада у досадашњим преговорима – да обустави свако обогаћивање уранијума изнад 5 одсто (што је довољно за нуклеарне централе и медицинска истраживања) и да све већ 20-постотно обогаћено гориво измести из земље и омогући детаљне инспекције Међународне агенције за атомску енергију.

Сугерисао је, међутим, да би Иран могао да буде посредник у Сирији, где је важан савезник председника Асада и контролише око 5.000 припадника либанског Хезболаха, радикалног шиитског покрета, који се боре на страни сиријског режима.

„Рохани шаље сигнале да жели погодбу”, изјавио је Денис Рос, бивши Обамин саветник за Иран. „Он жели да оконча санкције и зна да за то нема много времена – ирански председници највише могу да ураде у својој првој години, јер им се утицај после смањује.”

Овде се верује и да иза Роханијеве иницијативе стоји ајатолах Хамнеи, без чијег благослова она не би била могућа. „Њујорк тајмс”, међутим, у својој анализи указује да у Националном савету за безбедност, Пентагону и обавештајним службама ово не изазива много оптимизма. Процена је, наиме, да би Обама могао да буде увучен у дуге преговоре и игру жмурке, која у крајњем исходу не би променила садашње стање.

Аргумент је и да је Обама, после сиријске епизоде, јасно показао да је алергичан на војне интервенције, чиме је и у случају Ирана, упркос сталном инсистирању да су „све опције отворене”, остао без дипломатских средстава.  

Постоји и мишљење да Рохани у ствари тражи америчку помоћ. Како год било, шанса, по свој прилици, постоји, а очигледно је и да је, за разлику од ранијих ситуација, детант почео и да је компромис овога пута изгледнији.