Šansa za detant Amerike sa Iranom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Bez najave, kao i slučaju Sirije, diplomatija je oživela i kad je reč o glavnoj preokupaciji SAD u islamskom svetu: iranskim navodnim ambicijama da postane nuklearna sila.

Počelo je pismom koje je Barak Obama pre oko tri nedelje (ne navodi se precizno kada niti iznosi sadržaj) uputio novom iranskom predsedniku Hasanu Rohaniju. Pismo je, kako prenosi izveštač „Njujork tajms” iz Teherana, glasno čitano na sastanku iranskog rukovodstva, kome je prisustvovao i vrhovni verski vođa, ajatolah Hamnei. List zatim citira Amira Mohabijana, „istaknutog savetnika iranskog rukovodstva”, koji je prisustvovao tom sastanku i koji kaže da su lideri njegove zemlje odlučili da sve karte stave na postizanje brzog dogovora sa Zapadom o svom nuklearnom programu.

Mohabijan je prepričao i sadržaj pisma (i njegove delove objavio na svojim sajtovima u Iranu), u kome Obama nudi direktne razgovore (ne obavezno između dva predsednika), a u Beloj kući je u međuvremenu nagovešteno da je susret Obame sa Rohanijom u Ujedinjenim nacijama, gde obojica pred Generalnom skupštinom govore u utorak, „moguć”. A ako do toga ne dođe, alternativa bi bila sastanak šefova diplomatija, Džona Kerija i Mohameda Džavad Zarifa, inače američkog đaka i iranskog ambasadora u Vašingtonu od 2002. do 2007 – dakle starog znanca.

U svom odgovoru Obami, Rohani je izneo da iako iranska javnost nije za razgovore, američka strana treba da„gestovima dobre volje pripremi osnovu za uspešne pregovore”.

Ton iranskog pisma ovde je ocenjen kao veoma obećavajući, uz procene da Iran pre svega želi labavljenje sankcija koje su mu onemogućile da prodaje svoju naftu i isključile ga iz međunarodnog bankarskog sistema. „Gestovi dobre volje” koje pominje Rohani zato se po svoj prilici odnose na labavljenje tog režima, što je potvrdio i uticajni sagovornik „Njujork tajmsa” iz Teherana, koji je pomenuo da njegova zemlja pre svega želi povratak u „svift” sistem međunarodnog platnog prometa.

Inspirisan, po svoj prilici, nedavnim potezom ruskog predsednika Putina, koji se američkoj javnosti obratio kolumnom u „Njujork tajmsu”, sličan potez povukao je i Rohani komentarom u jučerašnjem „Vašington postu”, u kome su sadržane kako šifrovane tako i otvorene poruke Vašingtonu.

Glavna je da bi SAD trebalo da iskoriste „priliku koju su stvorili nedavni iranski izbori”, to jest „mandat za razborito angažovanje” koji mu je poveren izborom za predsednika i iskreno „odgovore na napore vlade za konstruktivni dijalog”.

Prilično otvoreno je govorio i o ključnom iranskom interesu u nuklearnom zapletu: „Ovladavanje ciklusom atomskog goriva, generisanje nuklearne energije i diversifikovanje naših energetskih resursa, definiše Iran kao naciju, našu potrebu za dignitetom i naše mesto u svetu, a bez razumevanja uloge identiteta, mnoga pitanja sa kojim se suočavamo ostaće nerešena.”

Danijel Server, profesor međunarodnih odnosa sa univerziteta „Džon Hopkins”, ovo tumači kao iransku želju da mu se prizna status regionalne sile, uz mogućnost da zadrži izvestan nivo nuklearne tehnologije i time sačuva obraz.

Rohani se međutim nije konkretno izjasnio o zahtevu Zapada u dosadašnjim pregovorima – da obustavi svako obogaćivanje uranijuma iznad 5 odsto (što je dovoljno za nuklearne centrale i medicinska istraživanja) i da sve već 20-postotno obogaćeno gorivo izmesti iz zemlje i omogući detaljne inspekcije Međunarodne agencije za atomsku energiju.

Sugerisao je, međutim, da bi Iran mogao da bude posrednik u Siriji, gde je važan saveznik predsednika Asada i kontroliše oko 5.000 pripadnika libanskog Hezbolaha, radikalnog šiitskog pokreta, koji se bore na strani sirijskog režima.

„Rohani šalje signale da želi pogodbu”, izjavio je Denis Ros, bivši Obamin savetnik za Iran. „On želi da okonča sankcije i zna da za to nema mnogo vremena – iranski predsednici najviše mogu da urade u svojoj prvoj godini, jer im se uticaj posle smanjuje.”

Ovde se veruje i da iza Rohanijeve inicijative stoji ajatolah Hamnei, bez čijeg blagoslova ona ne bi bila moguća. „Njujork tajms”, međutim, u svojoj analizi ukazuje da u Nacionalnom savetu za bezbednost, Pentagonu i obaveštajnim službama ovo ne izaziva mnogo optimizma. Procena je, naime, da bi Obama mogao da bude uvučen u duge pregovore i igru žmurke, koja u krajnjem ishodu ne bi promenila sadašnje stanje.

Argument je i da je Obama, posle sirijske epizode, jasno pokazao da je alergičan na vojne intervencije, čime je i u slučaju Irana, uprkos stalnom insistiranju da su „sve opcije otvorene”, ostao bez diplomatskih sredstava.  

Postoji i mišljenje da Rohani u stvari traži američku pomoć. Kako god bilo, šansa, po svoj prilici, postoji, a očigledno je i da je, za razliku od ranijih situacija, detant počeo i da je kompromis ovoga puta izgledniji.