Лековите капи језика

Академик Светозар Кољевић уручио је јуче у Српској академији наука и уметности у Београду повеље добитницима награде Задужбине Бранка Ћопића Мирјани Митровић и Борису Јовановићу. О наградама за књиге објављене у 2006. години одлучивао је Управни одбор Задужбине у чијем су саставу академици Светозар Кољевић, Милосав Тешић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Матија Бећковић и Душан Ковачевић.   

Оснивајући своју Задужбину Бранко Ћопић се морао надати да ће награда отићи у руке младом и непознатом писцу, рекао је академик Матија Бећковић. Зато, признање Борису Јовановићу за лирске записе "Капи" представља идеално испуњење Ћопићевих нада, нагласио је Бећковић који је открио и занимљивост из Јовановићеве биографије. Наиме, аутор је професор српског језика и књижевности из Црне Горе који је остао без посла одбивши да предаје ученицима "нови" матерњи језик. И због тога, према Бећковићевим речима, Јовановићево дело тако пуно значи у слапу имена других стваралаца.

Исказујући радост што су његове приче постале "део велике приче српског књижевног језика", Борис Јовановић се надовезао на речи Матије Бећковића о значају језика.

– Капи из моје Црне Горе, коју волим и кад ме она не воли, попадаше по башти сљезове боје као братска окрепа и завичајни знамендар, јер нам је најлепши завичај српски језик, истакао је Јовановић.

Лепоту и свежину романа Мирјане Митровић "Емилија Лета" академик Светозар Кољевић објаснио је снагом љубави о којој дело говори. У време тржишне привреде у љубави и сексу, овај роман је химна љубави која се не мења, рекао је Кољевић.

Мирјана Митровић је говорила о дубоком трагу који је роман Бранка Ћопића "Орлови рано лете" оставио у њеном бићу као најлепша утопија на српском језику.