Две елите

Једно од најраспрострањенијих очекивања крајем осамдесетих година у већини бивших социјалистичких земаља било је да ће прелазак из социјализма у капитализам решити већину проблема с којима су се те земље суочавале.

Супротно очекивањима, у Србији су економске активности смањене, а социјални проблеми повећани. Зашто приватизација овде није дала очекиване резултате? Одговор на ово питање могао би се тражити у међународним санкцијама, односно (само)изолацији, бомбардовању Србије, или специфичном месту које наша земља има у глобалној подели рада. Извесно је да је свака од ових околности оставила одређени траг, али овде је питање да ли су и одређене специфичности транзиције у Србији допринеле њеним поразним ефектима.

Подсећања ради, треба указати да је, за разлику од западне Европе, у којој је капитализам настао као резултат дуготрајног процеса који је подразумевао и постепени развој капиталистичке класе, у бившим социјалистичким земљама капитализам уведен преко ноћи као својеврстан социоекономски пројекат.

Креатори пројекта били су интелектуалци, реформистичка крила комунистичких партија и технократске елите. Тако је створен модел капитализма без капиталиста. Политичари који су преузели контролу над државом требало је да инсталирају тржишни систем и спровођење приватизације. То је, дакле, значило да је нова политичка елита градила систем у складу са својим интересима.

Постоје два суштински различита облика својинске приватизације. Први је приватизација „одозго”, а други приватизација „одоздо”. У случају Србије најважнији вид приватизације „одозго” чинила је конверзија политичког у економски капитал. На то је још одавно указао Младен Лазић на основу налаза да је око две трећине припадника српске економске елите или њихових најближих сродника у периоду социјализма имало неке значајне политичке функције. Други облик приватизације одозго представљала је куповина предузећа од иностраних компанија или инвестиционих фондова. Нажалост, и у овом случају многе од приватизација биле су праћене скандалима о којима су медији исцрпно извештавали.

Са друге стране, приватизација „одоздо” – без обзира на то да ли је реч о страним „гринфилд” инвестицијама или развоју малог и средњег предузетништва – имала је маргиналан значај на привредни амбијент у односу на приватизацију „одозго”.

С обзиром на ту чињеницу могло би се закључити да је основни ток приватизације био под контролом државе – у ствари, у рукама представника политичких партија. То значи да у ситуацији када држава контролише процес приватизације – односно, када истовремено игра улоге продаваца и контролора процеса продаје – постоји простор за различите видове корупције. Заправо, у таквим околностима корупција је не само вероватна већ „нормална” појава. У том смислу, може се, с мало претеривања, рећи да је корупција представљала основни модел приватизације јер конверзија политичке у економску моћ само је друго име за корупцију.

Парадоксално, огроман притисак да се убрза приватизација – уз образложење да она решава све проблеме па и корупцију, у датим околностима довео је до подизања нивоа корупције. Заговорници „приватизације по сваку цену” тврдили су, поред тога, да начин на који је приватизација спроведена није толико битан јер ће тржиште елиминисати неспособне и наградити успешне власнике. Њихов успех, тврдило се, допринеће развоју читавог друштва. Ретко се, међутим, могло чути (мада тај аргумент није био непознат, а у случају Србије се показао и као тачан) да они који су до капитала и иницијалне предности дошли уз помоћ политичке подршке неће престати да је користе ни када њихов бизнис ојача. Тако се ствара симбиоза политичке и економске елите.

Наравно, веза крупног капитала и политичара није ништа ново и врло је снажна посебно у најмоћнијим земљама света. Међутим, када је реч о бившим социјалистичким земљама, Србија се издваја по томе што је иначе густа испреплетеност припадника политичке и економске елите сродничким и пријатељским везама додатно ојачана чланством привредника у политичким партијама и заузимањем високих положаја у политичкој хијерархији. Подаци истраживања показују да је, на пример, 2007. године учешће привредника у партијама и на важнијим политичким функцијама у Србији било вишеструко веће него у Пољској, Чешкој, Мађарској или Бугарској. Што је још важније, ниво учешћа привредника у политичком животу био је обрнуто пропорционалан економском успеху тих земаља.

Без обзира на то да ли политичка елита контролише економску, или економска елита има доминантан утицај на политичке токове показало се да ова веза када пређе одређене границе подстиче корупцију, смањује интерес за улагање у те земље, отежава подстицање предузетништва и првенствено доприноси концентрацији богатства и моћи у малом броју интересно повезаних привредно-политичких клика.

Од тога да ли новоуспостављена политичка елита има снаге да заустави овај вишедеценијски процес или ће своју политичку моћ искористити да уместо „њихових” доведе „своје” тајкуне зависиће у великој мери будући економски развој Србије.