Рента скупља 14 пута од њиве

Краљево – Мештани неколико села удаљених десетак километара од Краљева већ седам година граде канализациону мрежу. Кад се та инвестиција реализује, фекалне воде из Ратине, Кованлука, једног дела Врбе, Метикоша и Драгосињаца одлазиле би до градског постројења за пречишћавање. Дакле, не у Ибар или Западну Мораву. Неће, ако се не буде морало.

Јер, до сада је из касе града Краљева за ту градњу издвојено 85 одсто трошкова а грађани остатак од укупно око 80 милиона динара. Новац је не време пристизао, али је посао најпре прилично укочило одуговлачење споразума око пролаза кроз земљиште Војске Србије. То је тек 6. септембра прошле године решено, како Зоран Вукадиновић, председник месне заједнице Ратине каже, „пошто је Александар Вучић, тада министар одбране пресекао и дозволио пролаз цеви без накнаде“. Међутим, недавно се појавио нови проблем – цена пролаза главне цеви покрај пруге, кроз парцеле на које право коришћења имају „Железнице Србије”. Та цена пролаза кроз железничке парцеле, дакле не продаје и трајног уступања земљишта, чак је 14 пута скупља од цене купопродаје најбоље ратинске земље, како Вукадиновић каже, „оранице метар дубоке“.

Реч је, заправо, од томе да пројекат изградње поменуте канализације предвиђа постављање главног колектора, тј. цеви ширине 600 милиметара, која секундарну мрежу спаја са постројењем за пречишћавање, покрај пруге Краљево–Сталаћ.

Она ће бити најмање десетак метара удаљена од саме пруге али је, ипак, то земљиште „Железница”. И, имали су разумевања у Сектору за стратегију и развој овог предузећа, па су са техничке стране одобрили пролаз.

После те сагласности Сектор за управљање некретнинама „Железница Србије” сачинио је предлог уговора и калкулацију. Тај предуговор је упућен краљевачкој Дирекцији за урбанизам и изградњу, посредством које поменуте месне заједнице спроводе инвестицију, а рачуница „Железница” каже: „Корисник се обавезује да на име права службености пролаза ’Железницама Србије’ плаћа годишњу (дакле реч је о годишњој ренти, прим. М. Д.) накнаду у номиналном износу од 2.382.104,40 динара без ПДВ-а“. А, износ ПДВ-а је 476.420,88 динара, што је укупно 2.858.525,28 динара.  

– То би, једноставно речено, значило годишњу цену за пролаз, тј. прокоп и враћање земљишта у првобитно стање у дужини од 400 метара а ширине не веће од метар. Значи, за једнократно коришћење, како испада, око четири ара земље, покрај пруге обрасле шибљем и травом јер овом пругом воз већ годинама само једном месечно пролази, ми бисмо морали сваке године да плаћамо око 700 евра по ару. А, овде се ар њиве продаје по 50 евра, значи трајно преузима у власништво. Даље, наша домаћинства која учествују у градњи и касније ће и користити канализацију, а има их око пет стотина, због тог енормног трошка морала би сваког месеца да издвајају по 500 динара. Домаћинства у граду, поређења ради, одржавање канализације плаћају десет пута мање – истиче Вукадиновић.

У „Железницама Србије” нису баш били расположени за јавно образлагање ове калкулације и цене осим што су нам објаснили да на основу адекватног правилника постоји и ценовник, према коме се за метар постављања цеви од 50 милиметара плаћа три динара. Међутим, овде је реч о цевима од 600 милиметара па је зато цена 12 пута виша и све то помножено дужином ископа... Истина, у Сектору за управљање некретнинама „Железница Србије” дознали смо и то да за велике и од општег значаја пројекте одбор директора може да дозволи и пролаз без накнаде. Може а не мора, ако се процени да ова сеоска канализација и није баш од великог значаја.