Станари улице Манго

Вашингтон, јуна - У Сан Антонију у Тексасу одакле потиче и каубојски председник САД Џорџ Буш, усред историјског дистрикта Краља Вилијама једна кућа одскаче својом пурпурноскерлетном бојом. У њој живи Сандра Сиснерос, ауторка чије су књиге ушле у обавезну школску лектиру широм Америке. А њена поетска проза саткана од живописних традиција латиноса и мукотрпно стечене тортиље типични је пример "балканизације" енглеског језика, о чему је недавно говорио један од највећих живих писаца Латинске Америке, Мексиканац Карлос Фуентес.

Он је примајући награду у шпанском институту Сервантес указао на моћну будућност шпанског језика којим "говори 500 милиона људи и 45 милиона у срцу Сједињених Америчких Држава". За то време енглески језик распарчава се на Шпенглиш, Ејзианглиш, Словеноглиш…Глобализација или балканизација, тек тешко је данас у Америци чути или прочитати текст на чистом енглеском или америчком језику…

Латино пулсирања

Немогуће би било објаснити на српском како синтаксичке кованице, граматичка правила или поједине речи упливавају у огромно гротло енглеског језика, како се увлаче "брама", "карма" и "мантре" на сваком ћоску сваке америчке улице где се практикује једна од стотине варијација јоге, како се успаванке и клетве Астека, Маја и Инка помешане са конкистадорима, скупа сливају у савремену англосаксонску поезију, како се фонетски или по Вуку Караџићу поједностављује спелинг…Америка је, уосталом, земља имиграната где, уз све строге норме и правила за сваку ситуацију, није постигнута сагласност само око најосновнијег: Најмоћнија земља света нема ни данас свој званични језик.

Но кућа Сандре Сиснерос најбоље говори о њеном опусу. Чланови комисије за очување историје побунили су се против тих дречећих боја (комбинација пурпурноружичастог и светлозеленог), али им је ауторка из обавезне школске лектире одговорила да су етноцентристи и да покушавају да прекроје историју у своју корист. "Текс мекс" боје су део историјског наслеђа колико и викторијанска неупадљивост.

Американка родјена у Чикагу од мајке Чикане (Чикана је жена мексичког порекла рођена у САД) и оца Мексиканца, Сандра Сиснерос је заједно са шесторо браће  живела између два света. Често су одлазили код баке на мексичко село где су проводили лета, а у Америци су се дружили са огромном латино колонијом. Она је америчке књижевница, јер пише на енглеском, али њена проза пулсира латино ритмом, бојама, обичајима и вокабуларом. "Кућа у улици Манго", њена прва "прозна поема", књижица о латиносу адолесценту и сналажењу у Америци, продата је у више милиона примерака и преведена је на једанаест језика. Сиснерос је већ са својом "Улицом Манго" постала најпопуларнији "латино писац" у Америци.

"Причај ми нешто, макар било и лаж" почиње Сиснерос причу о "Карамелу", боји слатког сунчаног дечијег сна у коме се од прве реченице подстиче на измишљање, што би Американци крстили лагањем.

Многи су у савременој америчкој литератури пошли стазама Сандре Сиснерос, али један од најталентованијих је Алекс Еспиноза, 36-годишњи писац из Калифорније, рођен у епицентру судара два света,  мексичком граничном граду Тихуана. Недавно је изашао његов први роман (истовремено на шпанском и енглеском), "Свеци мирних вода", прича из продавнице чаробних напитака, кактуса, цветова, камења и свећа…са Анахеим пијаце. Еспиноза тражи амајлију која "отвара путеве" и доноси "срећу". Да ли су у земљи имиграната и данас, као некад, свима подједнако отворени путеви?

Жуто бродвејско лице

Много се данас говори у Америци о позоришној представи "Жуто лице", америчког Кинеза Дејвида Хенрија Хванга који се пита шта је данас у Америци заиста аутентично. Откриће да Маркус, главни јунак, нема ни капи азијске крви, изазива панику, па режисер покушава да га прикаже као "Руског сибирско-азијског Јеврејина"…Све је то фина самоиронија, на Хвангову знатно ранију представу "Мис Сајгон" , када је он лично предводио протесте због белог глумца у улози Азијца у овом мјузиклу на Бродвеју.

Али "Жуто лице", на други начин, ослобођено привида свакодневне глазуре, разматра клискости националног и расног идентитета у Америци: Шта значи бити члан етничке заједнице? Ко може да се позива на угроженост? Да ли је наш етнички или расни идентитет само маска? И каква је наша истинска природа?

Критика је поздравила промену и освежење подстакнуто Хванговим "Жутим лицем" у често шупљикавој полемици о етничком идентиту у обећаној земљи где смо "сви ми Американци, иако то у ствари никада нисмо".

Да ли ћемо речи као што су Азија и Америка или "азијски Американац" или раса и нација и даље мешати тако да нас више нико не разуме, пита се овај кинески Американац. Постоји ли уопште, а камоли данас у Америци, људско биће потпуно чисте крви?

Али аутентична етничка и верска реалност постаје све сложенија у глобалном друштву, иако се у циљу доказивања политичке коректности чини како више нема никакве везе ко смо и одакле смо, већ је много важније што сви заједно сањамо амерички сан.

Најугроженији су, бар после 11.септембра, амерички муслимани. Песникиња Мохја Кахв, америчка Сиријка, у "Марами боје мандарине", одступа од главног тока америчко-исламске прозе јер разбија стереотипе и са једне и са друге стране.

"Не нисам се родила са марамом око главе / Да, говорим енглески језик / Да, носим експлозив" - пише Кахвова и додаје да ће, наставе ли с предрасудама, заиста сви бити разнети експлозијом.