Кина се променила без нас

ИНТЕРВЈУ
Даи Сижи је био један од специјалних гостију овогодишњих Европских књижевних сусрета у Сарајеву. Нама је познат углавном по романима Балзак и кинеска кројачица и Комплекс судије Дија (објављеним у издању београдске Паидеје)...  

Роман Балзак и кинеска кројачица писан је на француском, издат у чувеном Галимару, зиме 2000. био бестселер продат у 250.000 примерака, добио је бројне угледне награде, убрзо је преведен на 25 језика али не (још увек!) и на кинески. Према том роману који садржи доста аутобиографских елемената Сижи је снимио и истоимени филм. Међу филмовима које је Сижи режирао са запаженим успехом, памте се и –Кина мој бол, Танг једанаести, Кћери ботаничара… У раној младости, у време Маове "културне револуције", само зато што су му деда и отац били свештеник и лекар, послат је у кинеску забит на преваспитавање. О том искуству политичке бруталности Сижи је говорио у оквиру једне од тема Сусрета – "Страшна детињства", где је рекао како је тражено једно, а постигнуто управо супротно – да су образовани младићи преваспитали кинеско село.

Љубазно пристајући на интервју, Сижи напомиње како сада први пут разговара за новине из бивше Југославије, а потом и додаје:

– Постоји један српски писац и професор, Милорад Павић, који је изузетно познат у нашим кинеским књижевним круговима по књизи "Хазарски речник". Иако је то изузетно тешка књига, много се продаје у Кини.

Кад смо га упитали да ли зна да се Сусрети одржавају у Дому полиције, и не звучи ли му то мало кафкијански, насмејао се и потом озбиљно рекао:

– Не, нисам знао. Сада сам научио једну нову реч. Али, замислите само да је једна од суседних просторија могла бити соба за мучење.

По доласку из Кине у Француску, шта Вам је највише помогло да превазиђете разлике два језика и две културе?

Пре 20 година дошао сам у Француску због једног разлога: да оно што је западно, донесемо у Кину. То је била веома наивна, али и тешка идеја, јер је Кину веома тешко променити. Кина се променила без нас. И постала изразито капиталистичка земља: паре, паре и паре!

Ако аутобиографско као исповест укључује сукоб присила разних врста, да ли Вам се дешавало да први пут у току писања откријете нешто што раније нисте ни слутили?

Некада пишемо инспирисани оним што смо већ проживели, откривамо нове ствари и постављамо себи питања. Али некада и не. Али, да, истина је, некада заиста почнемо мењати мишљења о неким стварима које смо већ проживели.

Како неко може препознати своја ограничења? Шта условљава нечије ослобађање?

То је апстрактно питање. Према мом мишљењу свака слобода и доживљај слободе су потпуно индивидуални. Када сам ја био млад, веровали смо у једну слободу, у слободу каква је она била на Западу. У суштини, неке ствари јесу, а неке нису уопште приступачне. Треба платити, неке ствари нису бесплатне. Све треба свугде платити. Јако је тешко наћи слободу. Права слобода скоро да и не постоји данас. То је скоро нека врста пропаганде. Данас кажемо да можемо наћи књиге и било шта нам треба било где, али то није истина. То је нека врста утопије, нека врста идеала. Оно што је најважније јесте да смо слободни да волимо, да можемо да волимо и то је оно најлепше. У животу, уколико смо сретни, можемо спознати такву слободу.

Да ли сте дисциплиновани у писању или је то увек питање страсти и тренутка?

Рекао бих више да је то страст. Међутим, не бих рекао да сам јако амбициозан књижевно. Једноставно, имам потребу да пишем и да причам приче. Када сам био млад писао сам на кинеском, писао сам о западњацима, а сада било да пишем на француском или на кинеском, опет имам исто задовољство у причању прича.

Хумор Вам је важан?

Хумор је за мене веома важан. Међутим, ја нисам толико хумористичан колико бих желео да будем. Ја то гледам са неком врстом дистанце јер да бисте били хумористични морате се приземљити. То је оно што је за мене интересантно, да се приземљим како бих дошао до хумора. Да бисте били хумористични, морате бити помало и малициозни. А ја мислим да нисам такав. Ово приземљење је битно јер вас оно на неки начин штити, оно вас спусти на земљу како бисте са неком дистанцом гледали на ствари у животу. Ја комедију много волим и повезујем је на неки начин са љубазношћу и великодушношћу. Јер, онда када желим да вас насмејем, ја желим да будем великодушан према вама.

Шта мислите о савременим филмовима, посебно оним који не долазе из холивудске машинерије?

Ја уопште не волим америчке филмове, нису мој тип филмова сви ти филмови који долазе из Холивуда. Не волим чак ни оне веома познате филмове који добију добре критике у Француској. Али један од главних режисера, које поштујем, један од мојих најдражих, је српски режисер Емир Кустурица. Више ми се свиђају његови филмови него многи кинески филмови.

На чему сада радите?

Пре месец дана завршио сам снимање филма, који је већ и изашао, о љубави између две жене које сам сместио у Вијетнам, желећи да се мало одмакнем од Кине. Сада сам веома уморан и не радим ни на чему.

(Превод са француског: Ајла Карић)