Аутобус барута

„Ушао Мирослав Мишковић у аутобус на Зеленом венцу. Две станице касније, одједном се кроз гужву прогура ка возачу и почне да га бије из све снаге. Контролор ’Бусплуса’ крене да одбрани колегу, кад га песницама спопадне Саша Драгин – ма, бивши министар пољопривреде, сећате га се, и њега су бацили иза решетака. Е, утом са седишта поскочи Теофил Панчић, новинар ’Времена’, и заурла: ’Шта то ради...’, али га у пола речи прекиде ударац штанглом у потиљак...”

Сад је виц боље прекинути јер је ипак превише невероватан да би био духовит, осим овог последњег детаља, који никако није смешан јер се заиста догодио – Панчића јесу штанглама пребили у аутобусу. Мишковић и Драгин нису се сретали у јавном превозу, мада су путеви можда могли да им се укрсте док су обојица месецима били у притвору. За разлику од њих, двојица мушкараца осумњичена да су претукла возача на линији 25 у Београду нису задржана након привођења. Образложење је било да су нанесене само лакше телесне повреде – које није увек лако разграничити од тешких – и да није извесно да су и њих двојица, из групе од пет особа која је опколила возача, задала ударце.

Српске судије иначе воле да одређују притвор као да је једини правни случај на којем су се учили хашко суђење Војиславу Шешељу. Према званичним подацима, од 1. јануара 2008. до краја октобра прошле године, изрекле су 119.876 дана неоснованог притвора, то јест читавих 328 година. Држава је оштећенима до сада, незванично, морала да исплати око 20 милиона евра.

Није битно да ли су адвокати Мишковића и Драгина у праву кад тврде да није било потребе да их толико држе у притвору. Њих двојица су у овој причи тек пример. За просечног Србина Мишковић је, штавише, случај опште опасности, црни ђаво који нас је све покрао, управо као да је сваког понаособ својеручно оџепарио у аутобусу. Као разлог за продужавање притвора Мишковићу навођена је опасност од бекства. Осим тог образложења, судије су за Драгина, оптуженог за новчане малверзације, тврдиле и да мора остати иза браве јер би његов излазак на слободу могао да узнемири јавност. Процењено је, очито, да би нас то уплашило много више него то што се по граду шетају типови спремни да туку потпуног незнанца.

Само од почетка године хулигани су напали 40 возача и 80 контролора у возилима градског саобраћаја. Да ли ини представљају најближе лице власти, једино доступно да се на њему искали недефинисани бес који гони немало људи. Али, такви јаросници лако ће да се окрену против било кога, најбесмисленијим поводом. У аутобусима су и путнике нападали из пуке обести. То јесте разлог да се јавност озбиљно узнемири. Можда она двојица не заслужују притвор, али, све док се нико не узбуђује због бесловесника који насрћу на службена лица, опасност прети свим грађанима.