Говорите ли џезик?

Суботица – Почело је јогом за музичаре! Како се спрема за концерт, какав је положај тела, како се дише, била су основна питања оригиналне инвенције саксофонисткиње Јасне Јовићевић. Свестрана магистарка уметности касније је окупила децу на еколошкој креативној радионици „Звук птица”, показујући како из природе можемо да извучемо почетне импулсе за стварање занимљиве музике. Јелена Јововић (вокал), Александар Дујин (клавир) и Мирослав Карловић (бубњеви) пренeли су знања полазницима радионица: Музичка школа Суботица је једина средњошколска установа у Војводини у којој постоји џез одсек, али су ови програми, осим ђака, заинтригирали и бројне професионалце.

Чачанин Милен Алемпијевић одржао је предавање „Џез и филмска нарација”, чланови мађарског састава „Finucci Bros” причали су о својим професионалним искуствима, Ненад Ражнатовић је изложио слике на тему џеза, а Александар Плачков новије фотографије џез уметника.

У уторак увече, у сали некадашњег биоскопа „Јадран“, необична слика: крцато, иако је радни дан! Седморо полетараца из школе спремило је кратак, али шармантан програм на правом јавном часу, пред родитељима и врлим познаваоцима. Аплаузи које су добили имали су већу снагу од куртоазних. Сутрадан смо у увертири чули београдски секстет „Dirty Mind”, који су освајањем награде за најбољу џез композицију на обновљеном фестивалу „Омладина” заслужили и наступ на Џезику. Програм који смо чули, композиције Игора Мишковића осим стандарда „Moanin“, описује њихова занимања за музику између џеза и попа, сложену али и отворену према другачијој публици. У поцупкивањима певачице Милане Поповић препознали смо њихов доживљај џеза као музике за добро расположење.

Пијаниста Александар Дујин направио је ретроспективу 35 година рада. Опредељујући се за акустични квартет врсних џезера (Војислав Савков – саксофон, Федор Рушкуц – контрабас, Мирослав Карловић – бубњеви) пружио је прилику да се, осим сагледавања његових разноврсних идеја - између бапа и латина, балада и фанкија – наслушамо надахнутих импровизација, у којима је предњачио Савков, вероватно најбољи мејнстрим солиста на војвођанској џез сцени.

Матија Дедић је бриљирао. У борби са лењим и оронулим клавиром, успевао је да из њега извуче најдивнију музику, показујући ауторски таленат и особину да туђи репертоар оригинално трансформише и присваја. Посебно ефектна је била комуникација са сарадницима – младим Звонимиром Шестаком (контрабас) и искусним Круном Левачићем (бубњеви). Чинило се да музику воде напред погледима, реагујући на најсуптилније осећаје, хватајући мале вртлоге расположења у реку великих музичких исказа.

Квартет „Finucci Bros” ухватили смо иза сцене у необичној припреми: десетак минута су у потпуној тишини били загрљени, као фудбалери пред извођење пенала. Затим мрак, па електронски тонови, па квалитетна фјужн свирка, са разменама блузерских дијалога браће Балог (Роланд – гитара, Золтан – клавир), којима је тог дана био и рођендан, и рутинском, чврстом подлогом „ћелаве” ритам секције (Јожеф Плуто Хорват – бас, Јожеф Бордаш - бубњеви).

Један отказ претворио се у један тријумф. Куш Абадеј, бубњар квинтета Американца Воласа Рунија, помислио је да може у Србију без пасоша - није му успело и остао је у Мађарској, а менаџер Петер Шилбах је, сећајући се момка који му је лане показивао трикове за штимовање бубњева, прозвао у акцију суботичког бубњара Горана Еветовића. Сјајно! И ово је био час, али предавање које је Руни, једини ученик Мајлса Дејвиса, држао  ђацима, двадесетогодишњацима-земљацима (Бен Соломон – саксофон, Виктор Гулд – клавир, Рашан Картер – бас), и нашем момку, у чијим смо потезима препознавали право одрастање. Постбап грув, надахнут идејама Колтрејна, Мајлса и Хенкока, са једноставним темама и оштрим ритмом за издашну вожњу у којој ће сви добити добру минутажу за расвиравање, испуњавао је салу „Јадрана“.

Едукација се наставила иза сцене, Руни сада у причи са момцима, анализирајући оно што су одсвирали, а домаћини обучавајући госте како се каже „шљивовица”. Потом смо пошли пар стотина метара низ улицу, да до јутра уживамо у џем сешну Бунфорда Габора, уметничког директора фестивала, и његових колега. Мада их је у шест ујутро чекао превоз назад, до Будимпеште, па далеке Барселоне, млади Рунијеви пулени су прихватили изазов и опет се латили инструмената. Е, то је тај џезик!