Тито прекинуо свађе око изградње стадиона ЈНА

У октобру 1948. године у Београду је требало да се одрже балканско–средњоевропске атлетске игре.План је био да се та велика спортска приредба одржи на новом стадиону,који би био саграђен на игралишту чувеног предратног клуба БСК, које је било додељено Партизану. Међутим, Резолуција ИБ-а онемогућиће да наш главни град буде домаћин. Стаљин је једноставно забранио то атлетско такмичење.

Група генерала, на челу са Темпом Вукмановићем, иначе великим ентузијастом, одлучила је да се стадион заврши, правдајући своју одлуку тиме да Београд нема одговарајући спортски објекат. У ствари, стадион је био намењен Партизану. Пошто је завршен пројекат, којиje предвиђао капацитет од сто хиљада гледалаца, почело се с градњом. Тада почиње тихи рат са звездашима, којима је црвено-бела боја била при срцу. Оптужују руководство Партизана за мегаломанију. На запрепашћење партизановаца, Звездином табору прикључују се Иван Гошњак и Коча Поповић. И како је то у оно време било, морао је Тито да интервенише. На састанку код Тита, по Темповим сећањима у „Мемоарима”, први је реч узео Гошњак „и оптужио да се гради велики стадион и троше огромна средства у ситуацији када хиљаде официра немају станова. Тито је нашао средње рјешење: дозволио је да се гради стадион, али је упозорио да не смије бити велик и да се не смију трошити велика средства.” Тако је саграђен стадион ЈНА, али уместо сто, могао је да прими педесет пет хиљада гледалаца.

Овај репрезентативан објекат довршен је после Темповог изласка из армије. Постао је министар рударства. Његов сан да сагради Партизанов стадион вратиће му се као бумеранг на новој дужности. У „Мемоарима” је о томе написао: „Тада је стање у рудницима било доста тешко, посебно у рудницима угља. Управо сам настојао да привучем на рад у Министарство нове, способније кадрове. А да бих успио у томе, морао сам изградити неколико нових станова... Отуда је било важно да ухватим ’везу’ са Дражом Марковићем, тадашњим министром грађевина Србије; он ми је обећао да ће обезбједити материјал и радну снагу и да ће изградити потребне станове у току године... Али, једног дана су ми јавили да је радна снага повучена на друго градилиште. Одмах сам телефоном позвао Марковића.

– Зашто је повучена радна снага са градилишта?

– Армија је тражила радну снагу за довршење стадиона – одговорио је Марковић. – А она има приоритет...

То ме је наљутило, па сам нервозно реаговао:

– Море, какав стадион! Јесте ли ви луди? Овдје се ради о угљу... може да буде угрожена цјелокупна производња... огрјев становништва...

Интервенција није успјела: радна снага је остала на стадиону; он је најзад довршен. ’Моји’ станови су морали да чекају.”

Док је Партизан био Темпова брига, није само стадион био проблем. Велико узбуђење изазвао је и покушај да Рајко Митић пређе у војни клуб. Најбољи Звездин играч био је позван у Политичку управу Генералштаба ЈНА, где му је речено да се од њега очекује да из Црвене звезде пређе у Партизан. Митић, немајући другог излаза, отишао је да се пожали Владимиру Дедијеру, ватреном звездашу. Дедијер, иначе плахе нарави, одмах је позвао Темпа.У књизи „Изгубљена битка Јосипа Висарионовича Стаљина” о овом догађају пише: „Позовем ја (и то специјалним телефоном) друга Темпа, начелника Политичке управе Генералштаба, када он на мене осу ватру како ја не знам да Партизан треба да буде најбољи тим Европе, да најбољи играчи морају да буду у њему, да то није само његова жеља, него постављени политички задатак.

И ја планем с друге стране жице:

–Море, Темпо, није фудбал петогодишњи план или битка на Сутјесци, него је то забава. Људи се ту потпуно ирационално опредељују за овај или онај тим. Ту је много емоције.

Темпо онда дрекну на мене, а ја њему сасух:

–Слушај, Темпо, ти си од треће године већ читао ’Капитал’, а ја сам се родио близу фудбалског игралишта. Ако Митић пређе силом из Звезде у Партизан, направиће се право политичко питање... Народ то неће разумети. Ту ти се ми посвађасмо, као никад у животу. Али, Митић није прешао у Партизан.”

После неколико дана Тито је позвао Дедијера и питао га за свађу с Темпом. „Објасним му лепо ту ситуацију с Партизаном, да је то привилегисан тим према другима, да његови играчи одмах постају војни чиновници, да примају плате а не раде што би требало да раде и, као један од примера, наведем голмана Шоштарића:

–Његова је једина дужност да навија сатове у Дому армије.

Друг Тито је почео да се слатко смеје...”, записао је Дедијер.

Прича о Шоштарићевом „радном месту” има и своју предисторију. Он је током рата носио униформу Павелићеве државе.У Дому ЈНА био је некакав референт, и најчешће седео у ресторану. Али једног дана појавио се официр, Загрепчанин, кога је голман Партизана хапсио за време рата. Када га је угледао „пао му је мрак” и хтео је да се на лицу места обрачуна с њим...Генерали су тада одлучили да њихов голман чучи у кули Дома и навија сат да га још неко не би препознао и да се не би дешавале сличне сцене.

О релацији политика–спорт, Дедијер у споменутој књизи још пише:„Једном ми се жалио Александар Тирнанић, државни капитен фудбалске репрезентације:

–Звао ме један високи функционер из Министарства спољних послова и каже да је предстојећи сусрет наше репрезентације од великог државног значаја и да ја треба њега да слушам приликом састава нашега тима. Не знам шта да му одговорим?

Тирнанићу Тиркету дао сам кратак савет:

–Кажи ти њему, када он буде идући пут бирао амбасадоре за иностранство, нека тебе он приупита за савет. Таман се он толико разуме у фудбал као ти у кадровску политику нашега Министарства спољних послова.”

Иван Миладиновић