Паја Вуисић – вољени боем

На данашњи дан, 1. октобра 1988. године, отишао је највећи глумац, не само Југославије, Павле Вуисић. Ниједан од нас није имао тај дар, ту јединствену, неукротиву, непоновљиву једноставност у игри као овај колос глумишта. Затајен, затворен, боем, вољен свуда где се појављивао и никада није на исти начин испричао ишта.

Једино је могао да се носи са Жаном Габеном, великим француским и светским глумцем. Мали број људи зна да је 1993. његов блиски друг, покојни Душан Јанићијевић са Пајином животном љубављу Мирјаном Вуисић сабрао све његове стихове у збирци „Песме са извора”. Записивао их је на кафанским рачунима, на салветама, на кутијама цигарета, на календарима, писао је шта осећа, а највише о његовој великој љубави Сули, како смо је звали, Мирјани Вуисић. Знао је да је љубав све у животу. Задивљујућ човек.

Презирао је интервјуе. Када је Удружење филмских глумаца одлучило да му да највећу филмску награду глумаца Србије „Славицу”, написао је: „Чуо сам од много поштоване и цењене секретарице Снешке да сам кандидован од стране удружења за још некакву награду, па пошто, као што сви знају да ја ни за каквим наградама не жудим, молим да из ове кандидатуре будем искључен. Београд, 30. 06. 1986. С поштовањем, Павле Вуисић.“

Колико његова природа није марила за публицитет и признања, речито говори и његов телеграм РТС-у. „Не могу снимати Новогодишњи програм. Стоп. Не зовите ме. Стоп. Од сутра сам у Грчкој… А управо, да ви речем, дојадило ми је више да се керебечим.”

Упознао сам га у рано пролеће 1963, пре педесет година, на снимању „Десант на Дрвар” у режији Фадила Хаџића. Пошто није било хотела у Дрвару, продукција нас је сместила код угледних и драгих Драје и Милана Боснића, првоборачке породице. У то време то је имало немали значај за њих и за Дрвар. Немам речи захвалности за њихову простосрдачност и пажњу. Сместили су нас у исту собу. Паја је већ био „глумачко чудо” о коме се причало. Носио је своју раскош, посебност којом је украсио многе филмове. Добили смо радна наређења од екипе. Вечерали уз домаћине и породицу др Бобића. После вечере, у тишини смо се разбашкарили. Свако је био са својим мислима. Читам књигу „Ловац у житу” од Џ. Селинџера. Била је то култна књига читаве генерације. Тешко се налазила, у неку руку, Библија новог доба која разоткрива Америку. Прича ме је понела. Паја подви руке под главу и поче да пиљи у плафон. Тешко је дисао. Као да га је нешто мучило. Не осврћем се према њему, поштовања ради а и немам куражи да га ишта питам. Сетих се своје мајке и њене изреке или филозофије живота. „Паметније је ћутати”, закључих. Концентрација да читам роман роман ми измиче. Иако ме хвата дремеж, покушавам да наставим да читам, али безуспешно.
Не да ми ђаво мира. Скупих храброст и тихо га приупитах: „Пајо... је л’ вам је добро?” Не померајући се, настави да ћути и тешко да дише... Заћутао сам. Било ме је срамота што сам га и питао.

Махинално дигох књигу. Зашкрипа његов кревет. Придигох главу! Паја ме погледа његовим крупним очима иза наочара са великом диоптријом и проговори својим муклим, дубоким гласом: „Мучи ме мука, сине! Код Старе Пазове сам оборио колима човека на бициклу… Носим чемер на души! Није ми ни до сна, ни до посла, ни до људи, ни до разговора...” Занемео сам! Било ми га је жао. Тишина ми је била утеха. Оставио сам књигу крај узглавља и дуго гледао у строп. Паја је почео да хрче. Било је скоро поноћ. Заспао је... А ја се превртао као на жрвњу. Мучио ме сан и то кобно сазнање.

Разумео сам његову муку. Ослобођен је кривице. Двадесет и пет година је минуло. Сени заборава боле.

Моје поштовање је остало. И са поносом носим награду „Павле Вуисић”.