Добри човек из Мионице

Кад би могао, само кад би могао проф. др Слободан Ж. Марковић да са свима који страхују за опстанак књиге разговора бар по један сат, све њихове сумње би одмах биле распршене. Иако у пензији још од 1992., човеку који је за катедром провео 52 године, а од тога четири деценије на Филолошком факултету, сваки дан је испуњен активностима. А осамдесета му је година.
Ових месеци држи велику лекцију о љубави према завичају. Опет на свој начин.
– Завичајно сам везан за три општине: Мионицу, где сам рођен и прве књиге читао, Ваљево, где сам учио гимназију, и Љиг, где сам на обронцима Рудника давно саградио кућу за одмор, а тамо проводим и највећи део слободног времена. Одлучио сам да библиотекама у овим местима поклоним више од 9.000 књига. Део мог плана је већ остварен, а за остало чекам да се створе услови – казује Слободан Ж. Марковић, један од наших најцењенијих историчара књижевности и врхунски експерт за књижевност за децу. Држао је предавања на 64 универзитета у свету и обишао све континенте, изузев Аустралије. Члан је председништва Међународног славистичког комитета и стални експерт за књижевност за децу Унеска.

– Целог живота сам скупљао књиге, не само због посла него што сам увек волео лепу књигу. И породица ми је била таква. Супруга Вера, која је преминула лане и с којом сам био нераздвојан 58 година, а од тога 53 у срећном браку, била је професор српског језика и дошла је из учитељске породице где се књига такође ценила. И син Мирко је дипломирао на Филолошком факултету. Тако је моја породица током минулих година скупила око 17.000 књига. 

Код сина у стану је смештено 14.000 књига, а остатак је у мом стану и у кабинету на факултету. Договорио сам се са сином да део тих књига задржимо, посебно оне са посветом, а да бар половину поклонимо завичајним библиотекама – говори професор-емеритус на Филолошком факултету, код кога је до одласка у пензију испит полагало 4.750 студената.

Он каже да поседује најбољу и најпотунију библиотеку књижевности за децу. Много има књига на страним језицима, затим комплетне едиције и сабрана дела домаћих и страних писаца и сем белетристике, ту је доста стручне литературе.

– Најпре сам даривао библиотеци у Љигу 5.000 књига. Сада је тај библиотечки простор у некадашњој згради Комитета скучен, па се убрзано ради на довршењу обнове Дома културе. Рекао сам надлежнима у Љигу, да ће од мене добити довољно књига за Одељење књижевности за децу, ако у преуређеној згради издвоје просторију за ту намену – прича о несвакидашњем договору проф. Марковић.

Ускоро ће и Мионици, његовом родном месту, бити предато 2.500 књига.

– Постигао сам договор и са Градском библиотеком у Ваљеву да њиховом Завичајном одељењу поклоним рукописе 180 докторских дисертација и магистарских радова мојих студената, као и низ научних књига које могу да послуже будућим историчарима књижевности. Наравно, дароваћу мојим Ваљевцима и 1.500 књига, углавном белестристику, и то оне које се данас тешко могу наћи у књижарама и код издавача. Будући да својим завичајем сматрам и Уб, Осечину и Лајковац, планирам да део мог књижног фонда издвојим и за библиотеке у тим местима – каже човек који је још 1958. године на Филолошком факултету, при Катедри југословенске књижевности, основао Одсек књижевности за децу, први у Европи.

Много је путовао, свашта је доживео, упознао много људи, али чуда која је видео у својој 12. години никад не може да заборави. Пошао је са оцем Живорадом да упише гимназију у Ваљеву. У селу Дивци први пут је угледао воз. Тај доживљај никада неће заборавити, као ни усхићење зградом гимназије у Ваљеву. То су за њега била чудеса која није могао ни да сања.

– И дан-данас се дивим том здању са почетка прошлог века. Крајем јуна 2005. године, са још 25 колега и пријатеља, пошао сам у походе Бранковини. Предложио сам им да свратимо до гимназије у Ваљеву. Сада су моји гости доживели чудо. Од главног улаза у зграду гимназије до школске библиотеке и главне сале био је прострт црвени тепих. "Баћо, када си стигао да поставиш тепих", питао ме изненађено један пријатељ. Одговорио сам му да то није ни због мене ни због њих и да преко црвеног тепиха до библиотеке прелазе ђаци већ 25 година – с поносом описује професор гимназију у вољеном граду.

Слободан Ж. Марковић се сећа још једног догађаја везаног за овај Ваљево. Он је као дечак 1942. године био сведок вешања Стевана Филиповића у центру вароши. Запамтио је Стеванове речи изговорене окупљеном народу док је стајао испод вешала: "Шта је живот видећете ускоро, а слобода је оно за шта се вреди борити".

– Много година касније, као председник жирија, читао сам радове на слободну тему ученика осмих разреда основних школа, послате на конкурс "Политике за децу". Стигло је 150 радова. Све сам био прочитао, сем једног који је описивао екскурзију београдских осмака у Ваљево. Али, савест ми није дала мира, па сам прочитао и тај рад. И данас, после више деценија, сећам се како тај дечак описује долазак у Ваљево у раним јутарњим сатима, кад се сунце рађа на истоку и просипа прве зраке по граду и споменику Стевану Филиповићу. Он је уздигнуте руке "великог, сјајног човека" доживео као знак добродошлице, човека који је желео одмах да пригрли све ђаке. Нигде ниједне речи о вешању Стевана Филиповића, о трагичном догађају из рата. Наравно, тај рад је добио прву награду – не заборавља професор Марковић тај дечји запис.

Иако је, по многима, наш највећи стручњак за књижевност за децу, уважени слависта истиче да је читавог живота био учитељ. Јер, ако човек не живи са децом, са задацима, онда нема ни људског контакта са њима. Себе сматра потпуним школским човеком. И када је био члан Просветног савета набављао је и читао све уџбенике – граматике, читанке, букваре, теорије књижевности – само да би школски програм био што квалитетнији.

– Урадио сам доста у животу највише захваљујући добрим људима. Задовољан сам кад, било где да одем, сретнем пријатеље, своје некадашње студенте. Па, ево и "Политика", са којом сарађујем пола века, пуна је мојих ђака. Има сјајних људи који су успели да нађу своје животно место, да буду угледни људи. Сви ме они озаре и ја сам расположенији после сусрета са њима – са радошћу помиње професор Слободан Ж. Марковић многе који данас чине част овој земљи.