Dobri čovek iz Mionice

Kad bi mogao, samo kad bi mogao prof. dr Slobodan Ž. Marković da sa svima koji strahuju za opstanak knjige razgovora bar po jedan sat, sve njihove sumnje bi odmah bile raspršene. Iako u penziji još od 1992., čoveku koji je za katedrom proveo 52 godine, a od toga četiri decenije na Filološkom fakultetu, svaki dan je ispunjen aktivnostima. A osamdeseta mu je godina.
Ovih meseci drži veliku lekciju o ljubavi prema zavičaju. Opet na svoj način.
– Zavičajno sam vezan za tri opštine: Mionicu, gde sam rođen i prve knjige čitao, Valjevo, gde sam učio gimnaziju, i Ljig, gde sam na obroncima Rudnika davno sagradio kuću za odmor, a tamo provodim i najveći deo slobodnog vremena. Odlučio sam da bibliotekama u ovim mestima poklonim više od 9.000 knjiga. Deo mog plana je već ostvaren, a za ostalo čekam da se stvore uslovi – kazuje Slobodan Ž. Marković, jedan od naših najcenjenijih istoričara književnosti i vrhunski ekspert za književnost za decu. Držao je predavanja na 64 univerziteta u svetu i obišao sve kontinente, izuzev Australije. Član je predsedništva Međunarodnog slavističkog komiteta i stalni ekspert za književnost za decu Uneska.

– Celog života sam skupljao knjige, ne samo zbog posla nego što sam uvek voleo lepu knjigu. I porodica mi je bila takva. Supruga Vera, koja je preminula lane i s kojom sam bio nerazdvojan 58 godina, a od toga 53 u srećnom braku, bila je profesor srpskog jezika i došla je iz učiteljske porodice gde se knjiga takođe cenila. I sin Mirko je diplomirao na Filološkom fakultetu. Tako je moja porodica tokom minulih godina skupila oko 17.000 knjiga. 

Kod sina u stanu je smešteno 14.000 knjiga, a ostatak je u mom stanu i u kabinetu na fakultetu. Dogovorio sam se sa sinom da deo tih knjiga zadržimo, posebno one sa posvetom, a da bar polovinu poklonimo zavičajnim bibliotekama – govori profesor-emeritus na Filološkom fakultetu, kod koga je do odlaska u penziju ispit polagalo 4.750 studenata.

On kaže da poseduje najbolju i najpotuniju biblioteku književnosti za decu. Mnogo ima knjiga na stranim jezicima, zatim kompletne edicije i sabrana dela domaćih i stranih pisaca i sem beletristike, tu je dosta stručne literature.

– Najpre sam darivao biblioteci u Ljigu 5.000 knjiga. Sada je taj bibliotečki prostor u nekadašnjoj zgradi Komiteta skučen, pa se ubrzano radi na dovršenju obnove Doma kulture. Rekao sam nadležnima u Ljigu, da će od mene dobiti dovoljno knjiga za Odeljenje književnosti za decu, ako u preuređenoj zgradi izdvoje prostoriju za tu namenu – priča o nesvakidašnjem dogovoru prof. Marković.

Uskoro će i Mionici, njegovom rodnom mestu, biti predato 2.500 knjiga.

– Postigao sam dogovor i sa Gradskom bibliotekom u Valjevu da njihovom Zavičajnom odeljenju poklonim rukopise 180 doktorskih disertacija i magistarskih radova mojih studenata, kao i niz naučnih knjiga koje mogu da posluže budućim istoričarima književnosti. Naravno, darovaću mojim Valjevcima i 1.500 knjiga, uglavnom belestristiku, i to one koje se danas teško mogu naći u knjižarama i kod izdavača. Budući da svojim zavičajem smatram i Ub, Osečinu i Lajkovac, planiram da deo mog knjižnog fonda izdvojim i za biblioteke u tim mestima – kaže čovek koji je još 1958. godine na Filološkom fakultetu, pri Katedri jugoslovenske književnosti, osnovao Odsek književnosti za decu, prvi u Evropi.

Mnogo je putovao, svašta je doživeo, upoznao mnogo ljudi, ali čuda koja je video u svojoj 12. godini nikad ne može da zaboravi. Pošao je sa ocem Živoradom da upiše gimnaziju u Valjevu. U selu Divci prvi put je ugledao voz. Taj doživljaj nikada neće zaboraviti, kao ni ushićenje zgradom gimnazije u Valjevu. To su za njega bila čudesa koja nije mogao ni da sanja.

– I dan-danas se divim tom zdanju sa početka prošlog veka. Krajem juna 2005. godine, sa još 25 kolega i prijatelja, pošao sam u pohode Brankovini. Predložio sam im da svratimo do gimnazije u Valjevu. Sada su moji gosti doživeli čudo. Od glavnog ulaza u zgradu gimnazije do školske biblioteke i glavne sale bio je prostrt crveni tepih. "Baćo, kada si stigao da postaviš tepih", pitao me iznenađeno jedan prijatelj. Odgovorio sam mu da to nije ni zbog mene ni zbog njih i da preko crvenog tepiha do biblioteke prelaze đaci već 25 godina – s ponosom opisuje profesor gimnaziju u voljenom gradu.

Slobodan Ž. Marković se seća još jednog događaja vezanog za ovaj Valjevo. On je kao dečak 1942. godine bio svedok vešanja Stevana Filipovića u centru varoši. Zapamtio je Stevanove reči izgovorene okupljenom narodu dok je stajao ispod vešala: "Šta je život videćete uskoro, a sloboda je ono za šta se vredi boriti".

– Mnogo godina kasnije, kao predsednik žirija, čitao sam radove na slobodnu temu učenika osmih razreda osnovnih škola, poslate na konkurs "Politike za decu". Stiglo je 150 radova. Sve sam bio pročitao, sem jednog koji je opisivao ekskurziju beogradskih osmaka u Valjevo. Ali, savest mi nije dala mira, pa sam pročitao i taj rad. I danas, posle više decenija, sećam se kako taj dečak opisuje dolazak u Valjevo u ranim jutarnjim satima, kad se sunce rađa na istoku i prosipa prve zrake po gradu i spomeniku Stevanu Filipoviću. On je uzdignute ruke "velikog, sjajnog čoveka" doživeo kao znak dobrodošlice, čoveka koji je želeo odmah da prigrli sve đake. Nigde nijedne reči o vešanju Stevana Filipovića, o tragičnom događaju iz rata. Naravno, taj rad je dobio prvu nagradu – ne zaboravlja profesor Marković taj dečji zapis.

Iako je, po mnogima, naš najveći stručnjak za književnost za decu, uvaženi slavista ističe da je čitavog života bio učitelj. Jer, ako čovek ne živi sa decom, sa zadacima, onda nema ni ljudskog kontakta sa njima. Sebe smatra potpunim školskim čovekom. I kada je bio član Prosvetnog saveta nabavljao je i čitao sve udžbenike – gramatike, čitanke, bukvare, teorije književnosti – samo da bi školski program bio što kvalitetniji.

– Uradio sam dosta u životu najviše zahvaljujući dobrim ljudima. Zadovoljan sam kad, bilo gde da odem, sretnem prijatelje, svoje nekadašnje studente. Pa, evo i "Politika", sa kojom sarađujem pola veka, puna je mojih đaka. Ima sjajnih ljudi koji su uspeli da nađu svoje životno mesto, da budu ugledni ljudi. Svi me oni ozare i ja sam raspoloženiji posle susreta sa njima – sa radošću pominje profesor Slobodan Ž. Marković mnoge koji danas čine čast ovoj zemlji.