Саркози и пријатељи

Са Николом Саркозијем, Француска је удахнула свеж ваздух и кренула у 21. век, коментаришу светски медији рекордну популарност коју ужива нови шеф државе, а која се може поредити само са омиљеношћу коју је доживео Шарл де Гол. Потпуно различит од свог претходника, дискретног Жака Ширака углађених манира, нови председник понекад шокира неформалношћу, хиперактивношћу, амбицијама и пријатељствима са најбогатијим Французима.

Захваљујући "ефекту Саркози", десница је прошле недеље победила на парламентарним изборима, а дефинитиван тријумф се очекује данас, у другом кругу гласања. Хиперактивност је лајтмотив његовог тек започетог председничког мандата, па се ера која је почела са Саркозијем већ доживљава као нека врста раскринкавања дуго неговане светиње француског председништва.

"Кенеди се вратио. Његово име је Саркози", написао је недавно лист "Поен", констатујући да Француска још није имала "тако лежерног председника, који нема никакве комплексе".

Кенеди или Берлускони

И док га симпатизери називају француским Кенедијем, а његову жену Сесилију пореде са Џеки Кенеди, Саркозијеви противници тврде да највише подсећа на Берлусконија, бившег италијанског премијера, јер је на исти начин "вулгаран, упадљив, са манирима нових богаташа". Ови други су са одушевљењем дочекали видео клип са самита Г-8, емитован прво у Белгији, који алудира да се француски председник на једној конференцији за новинаре појавио припит.

Епилог догађаја је извињење белгијског новинара, упућено председнику посредством француске амбасаде у Белгији, зато што је та видео-вест добила толике размере (сајт је посетило стотине хиљада људи), док је Саркозијев портпарол одбио да коментарише овај догађај речима да "Јелисејска палата нема праксу да реагује на шале које су производ лошег укуса". 

Занемарујући овај инцидент, чак и неки од Саркозијевих најљућих непријатеља остају, бар за сада, збуњени његовом енергијом, као и лакоћом са којом носи своју нову улогу. Као што је у "Монду" написао филозоф Ален Финкелкрот, "не можете његово понашање идентификовати са Берлусконијем, јер већ за три дана он вас може оставити постиђеним".

Самит Г-8 у Хајлигендаму био је први велики излазак на светску политичку сцену француског председника, као и тест за прву даму која је минимализмом у стилу Жаклине Кенеди, оставила утисак високе елеганције, али се и одмах сутрадан  вратила у Париз, јер је њена кћерка из претходног брака славила 20. рођендан. Брак Саркозијевих је сличан толиким француским браковима, тврде тамошњи медији: обоје са по двоје деце из претходних бракова и једним заједничким. Љубавна прича пуна успона и падова: његов излет са једном париском новинарком и њен одлазак са љубавником у Њујорк, с том разликом што је ово друго освануло на насловној страни "Пари мача" пре две године.

Ова насловница открила је годину дана касније Саркозијеву Ахилову пету. Осетљив на писање медија о његовом приватном животу, кумовао је прошлогодишњој смени Алена Женстара, уредника "Пари мача" због поменуте фотографије. Женстара је сменио Арно Лагардер, близак Саркозијев пријатељ и власник новинске групације у коју спада и овај недељник.

Магнати – надесно

Медији преносе изјаву познатог француског новинара Жана Данијела, суоснивача часописа "Нувел обсерватер", да Саркозију није било страно да током председничких избора "окрене број" неког од својих пријатеља, медијских магната, да интервенишу. Данијел тврди да је председник недавно позвао и Едуара де Ротшилда, једног од главних акционара левичарског "Либерасиона" да му се пожали на писање листа, а Ротшилд одмах позвао особље новина, захтевајући да смање критичан став према Саркозију.
Саркозијев близак пријатељ је и Мартен Буиг, мултимилијардер који има деонице у популарној телевизијској станици Франс 1. Стога није било тешко ово пријатељство довести у везу са постављењем Лорана Солија, бившег менаџера Саркозијеве кампање и шефа његовог особља када је био министар полиције, за новог директора ТВ Франс 1. И Серж Дасо, власник групације Сокпрес, која укључује и лист "Фигаро", такође је близак са председником.

Са таквим пријатељима, француски шеф државе може да буде сигуран да приче које нису по његовој вољи неће угледати светлост дана, али то отвара питање колико ће под његовом палицом бити могућна слобода штампе. Жан Данијел каже да не верује да ће Саркози увести цензуру, али да ће сигурно новинарима мало "загорчати живот".

Ипак, чињенице из гласачких кутија показују да је за већину Француза слобода штампе мање важна од пет милиона имиграната и економског колапса земље, па Саркозију дају убедљиву предност. Чак је и екстремни десничар Жан-Мари ле Пен – који је недавно у интервјуу листу "Паризјен" оптужио Саркозија да је покрао његове идеје и профитирао на њима, користећи "америчке саветнике који знају како се манипулише масама" – ипак признао: "Човек има неког шарма."