Возач "волге експрес"

Бешка – Живорад даје пун гас и плава "волга" караван почиње да убрзава. Али не чује се шкрипа гума, већ само ритмично клопарање точкова који клизе по брзим пругама Србије. Живорад се строго придржава ограничења брзине – казаљка на брзинометру чувене руске лимузине, која је у доба совјетског лагера била симбол "црвене декаденције" и доказ да путнички аутомобил за трен ока може да се претвори у тенк, зауставља се на 60 километара на час.

Педесетосмогодишњи возач лимузине-дресине благо притиска кочницу. Лебдели смо у специјалном возилу ЖТП Нови Сад. Као да смо наручили пружни такси од Бешке до Београда. 

Живорад Младеновић, међутим, нема таксиметар. Он у "волги" превози инжењере, референте грађевинске секције који инструментима месечно контролишу пружне деонице, мере скретнице, проверавају похабаност шина у кривинама, мере дуги траг шина... Строги прописи на железници изискују сталну контролу пруге и њених скретница, јер и мала истрошеност и оштећења могу довести до исклизнућа воза.

Таксиста на прузи се заиста осећа као господин човек. Радио је 20 година на подбијачицама за машинско регулисање колосека, а затим је прекомандован у кокпит руске грдосије тешке 3,4 тоне, која је, после ремонта у Запрешићу, 1984. године, са друмова прешла на – шине.

– На шасију је, између две осовине, постављена дизалица која подиже возило са шина, што омогућава окретање возила и кретање у супротном смеру – упућује нас Жика у техничке перформансе кола која се у доба њене највеће славе могла мењати за гарсоњеру у Београду. Толика је, отприлике, квадратура корисне површине у плавом, једноставном каравану са седам седишта. Реконструкција је захтевала да се уместо аутомобилских, монтирају специјални точкови са дрвеним бандашима, који амортизују вибрације које стварају спојеви на шинама. Зато смо се у њеном минималистички дизајнираном соцреалистичком салону осећали као у вагон-бару. Недостајала је само хостеса да скува кафицу и кондуктер да провери карте. 

Славно возило прешло је између четири и пет милиона километара по нашим пругама, изазивајући велику пажњу не само обичног света, већ и музичких продуцената. Равничарски бенд "Гарави сокак" користио је "волгу" у споту, док су органи безбедности током рутинске контроле умало искључили Жику из саобраћаја. Код села Раковац зауставила га је патрола саобраћајне полиције!

– Пришао је милиционер и питао ма зашто нисам везао појас! Кажем му, човече, ти ниси надлежан да заустављаш воз.

– Какав бре воз, ово је "волга" – одговорио је ревносни чувар друмова и пруга.

Спор је ипак превазиђен. Али, Жика није лагао када је рекао да "волга експрес" има статус – воза. Он показује званични путни лист. Данас је "волга" заиста воз број 34301.

Чувено руско возило изабрано је за дресину јер има изузетно квалитетну лимарију, јаку шасију и, што кажу шаљивџије конструктори, не би требало превише времена да се трансформише у оклопни воз. Французи користе "пежое" на прузи, док по немачким шинама крстаре луксузни "мерцедеси".

Колико је познато машиновођи у рестаурисаном каравану, пожаревачке пруге имају такође једну "волгу" на челичном друму, док у рејону Суботице општу пажњу изазива железничка руско-америчка коалиција – тамо језде "волга" и "шевролет".

Али, и поред савршеног радног века, Жикин ауто-воз морао је ипак да претрпи техничке измене. Руски оригинални мотор троши између 19 и 22 литара бензина, тако да је прагматично руководство схватило да ће, услед свакодневне  експлоатације, морати да каравану прикачи и вагон-цистерну.

– Зато је "волга" скинута са шина и транспортована у Петроварадин, где јој је оригинални мотор замењен старим "мерцедесовим" дизелом који троши много мање.

Жика опет седа за управљач. Волан му на прузи није потребан. Иако нема ваздушне јастуке, АБС систем, климу или електронске подизаче прозора, вожња у "волги" је јединствени доживљај путовања кроз наше чудне светове. Жика није размишљао о комерцијалним вожњама у његовом "блиндираном" аутомобилу, али је сигурно да би многи чекали у реду да седну у некадашњи понос совјетске ауто-индустрије са "мерцедесовим" мотором и сертификатом српске железнице, и да на старим шинама које су давно требале да буду "брзе", брзином од 60 на сат, стигну по редовном реду вожње. Јер, Жика никада не касни. За све ове године, имао је само један удес. После кривине, налетео је на дресину која је прошла црвени сигнал и ушла на отворену пругу.

– Био је то директан судар. Радници су на време искочили са дресине, а ја сам нагазио кочницу. Наравно да је штета на "волги" била минимална. Колега је, међутим, скокнуо до Мађарске и заменио предњи везни лим.

Жика не рачуна судар са локомотивом, која је грешком кренула у рикверц и доживела хаварију у контакту са руским породичним возилом. Позивају га референти. Време је да крену у обилазак пруге. Легендарни командант "волге експрес", узгред, открива малу тајну. Иако бисте помислили да би тек на аутопуту показао све тајне шоферских вратоломија, иако бисте се кладили да би вам адреналин потекао у потоцима после неколико минута с њим на асфалту, он заправо никада није "сишао" аутомобилом на друм. Жика, наиме, нема возачку дозволу.