Више или мање Кинеза

У Кини постоје казне које је тешко наћи другде у свету: ако родитељи без дозволе власти роде друго дете биће новчано кажњени, а можда – како однедавно предлаже владина Комисија за планирање породице – стављени и на стуб срама и лишени права на друштвена признања и награде за достигнућа у професионалним и јавним делатностима. Планирање породице, односно "политика једног детета", већ три деценије представља једну од најстрожих друштвено-политичких конвенција у најмногољуднијој земљи света.
С једне стране, да није те политике, Кина данас не би имала "само" једну милијарду и 300 милиона становника, него 300, а можда и 400 милиона људи више, тврде званичници. Таква земља била би тешка и себи и другима.

А од почетка економских реформи, то јест за протекле три деценије, Кина је, захваљујући томе што је прираштај становништва ускладила са материјалним могућностима земље, извукла из сиромаштва око 230 милиона људи. С друге стране, ригидна конвенција, којом се ограничава једно од најсветијих људских права – на пород и породицу – сама по себи је сурова казна целом народу зато што је од искона многољудан и што, како се да уочити на сваком кораку, обожава децу као мало који други народ.

Висина казне за рађање другог детета зависи од строгости локалних власти и социјалног положаја прекршилаца закона. У просеку она износи најмање 50.000 јуана (6.200 долара), али, кад се примењује према надменим новобогаташима, који мисле да се све, па и срећна бројнија породица, може купити новцем, и до 200.000 јуана (25.800 долара) – што је рекорд постављен у јужној провинцији Гуангдонг. (Нема објашњења шта се догађа са оним брачним паровима који не могу да плате казну. Нити могу у затвор, нити им ко може узети дете. А и друштвени прекори морају – управо због узгоја тог другог детета – имати својих граница.)

Управо су новобогаташи – или, у повољнијој пројекцији, припадници кинеске стидљиве средње класе – опет актуелизовали расправе о политици планирања породице која је, и кад је била кршена, третирана у јавности као табу-тема. Свуда сиромах, ако нема друге среће, може макар у деци и бројној породици да нађе своје богатство, сем у Кини – једна је од најтежих спознаја сиротиње, посебно губитника у реформама.

Богати и не питају колика је казна коју морају да плате за друго дете, док се прве генерације са само једним, сада одраслим, потомком налазе при крају радног века, без ослонца у кући и без јаче друштвене потпоре у старости, особито на раслојеном и пауперизованом селу. Стари сељаци немају ни пензије, ни здравствено осигурање. Немају више ни бројне унуке.

Тако је село, својевремено сурово отргнуто од конфучијанског веровања да је човек најбогатији и најсигурнији ако има синове и бројне унуке, сада и највише гневно на богаташе који крше закон. А село – одакле се већ одлило 150 милиона сезонских радника миграната који опседају велике градове у потрази за послом – и без овог додатног гнева представља једно од највећих изворишта социјалних тензија.

Понашање власти је противречно. С једне стране, власти су на страни гневних, а за строго кажњавање изгредника. Истичу при том да свако одступање од праксе планирања породице може да успори привредни успон земље, заустави реформе и посебну штету нанесе политици КП Кине о изградњи хармоничног, односно бесконфликтног, друштва. С друге стране, власти желе да покажу – опет ради куповине социјалног мира – да планирање породице и није баш било тако сурово као што се тврди.

Владина Комисија за становништво и планирање породице открила је недавно да се "политици једног детета" подређује заправо само 35,9 одсто брачних парова, да је у 19 (од 29) провинција сељацима дозвољено и друго дете, да је у пет провинција друго дете "легализовано" и у урбаној средини и да планирање породице уопште не важи за припаднике мањина, него само за ханско становништво.

У таквој ситуацији две категорије стручњака – демографи и економисти – подстичу јавну расправу о дојучерашњој табу-теми, тражећи, свака са својим аргументима, ублажавање политике планирања породице. Тачније, треба да се одлучи шта је боље за ближу, а шта за даљу будућност земље: мање или више Кинеза.

Демографи уочавају да ће Кина већ 2010. имати 174 милиона људи, близу 13 одсто становништва, старијих од 60 година. До 2020. биће преко 940 милиона људи у том добу, док ће прираштај становништва опадати, условљавајући – већ око 2015. године – нагло смањење привредно активног становништва.

Економисте управо то највише забрињава. Изгледа чудно да земља која сада бележи најбржи привредни раст у свету захваљујући, поред осталог, готово неисцрпном резервоару вредне и јефтине радне снаге, може већ за мање од једне деценије да се суочи са кризом на тржишту рада. Кинески производи ће због тога постати скупљи на светском тржишту, а примат Кине озбиљно ће угрозити Индија, која сада има знатно млађу популацију. Ако се овакав тренд настави, питање је и колико су реалне процене да ће Кина, сада трећа економска сила света, половином 21. века да стигне и престигне Америку – што би била природна, иако никад јавно исказана, жеља Кинеза.

Овде демографи противрече економистима, пребацујући им кратковидост. Ако се планирање породице – из жеље да се не успори привредни успон земље – отргне контроли, хоће ли Кина, са својим сразмерно малим површинама плодне земље, моћи да обезбеди самодовољност у исхрани увећане популације? – питају се они. При том указују на још једну невољу: илегални абортуси, често примењивани кад се открије да прво дете неће бити дечак, условили су дебаланс између мушке и женске популације. Већ 2020. године око 30 милиона младих људи зрелих за женидбу неће моћи у Кини да нађу девојке.