Više ili manje Kineza

U Kini postoje kazne koje je teško naći drugde u svetu: ako roditelji bez dozvole vlasti rode drugo dete biće novčano kažnjeni, a možda – kako odnedavno predlaže vladina Komisija za planiranje porodice – stavljeni i na stub srama i lišeni prava na društvena priznanja i nagrade za dostignuća u profesionalnim i javnim delatnostima. Planiranje porodice, odnosno "politika jednog deteta", već tri decenije predstavlja jednu od najstrožih društveno-političkih konvencija u najmnogoljudnijoj zemlji sveta.
S jedne strane, da nije te politike, Kina danas ne bi imala "samo" jednu milijardu i 300 miliona stanovnika, nego 300, a možda i 400 miliona ljudi više, tvrde zvaničnici. Takva zemlja bila bi teška i sebi i drugima.

A od početka ekonomskih reformi, to jest za protekle tri decenije, Kina je, zahvaljujući tome što je priraštaj stanovništva uskladila sa materijalnim mogućnostima zemlje, izvukla iz siromaštva oko 230 miliona ljudi. S druge strane, rigidna konvencija, kojom se ograničava jedno od najsvetijih ljudskih prava – na porod i porodicu – sama po sebi je surova kazna celom narodu zato što je od iskona mnogoljudan i što, kako se da uočiti na svakom koraku, obožava decu kao malo koji drugi narod.

Visina kazne za rađanje drugog deteta zavisi od strogosti lokalnih vlasti i socijalnog položaja prekršilaca zakona. U proseku ona iznosi najmanje 50.000 juana (6.200 dolara), ali, kad se primenjuje prema nadmenim novobogatašima, koji misle da se sve, pa i srećna brojnija porodica, može kupiti novcem, i do 200.000 juana (25.800 dolara) – što je rekord postavljen u južnoj provinciji Guangdong. (Nema objašnjenja šta se događa sa onim bračnim parovima koji ne mogu da plate kaznu. Niti mogu u zatvor, niti im ko može uzeti dete. A i društveni prekori moraju – upravo zbog uzgoja tog drugog deteta – imati svojih granica.)

Upravo su novobogataši – ili, u povoljnijoj projekciji, pripadnici kineske stidljive srednje klase – opet aktuelizovali rasprave o politici planiranja porodice koja je, i kad je bila kršena, tretirana u javnosti kao tabu-tema. Svuda siromah, ako nema druge sreće, može makar u deci i brojnoj porodici da nađe svoje bogatstvo, sem u Kini – jedna je od najtežih spoznaja sirotinje, posebno gubitnika u reformama.

Bogati i ne pitaju kolika je kazna koju moraju da plate za drugo dete, dok se prve generacije sa samo jednim, sada odraslim, potomkom nalaze pri kraju radnog veka, bez oslonca u kući i bez jače društvene potpore u starosti, osobito na raslojenom i pauperizovanom selu. Stari seljaci nemaju ni penzije, ni zdravstveno osiguranje. Nemaju više ni brojne unuke.

Tako je selo, svojevremeno surovo otrgnuto od konfučijanskog verovanja da je čovek najbogatiji i najsigurniji ako ima sinove i brojne unuke, sada i najviše gnevno na bogataše koji krše zakon. A selo – odakle se već odlilo 150 miliona sezonskih radnika migranata koji opsedaju velike gradove u potrazi za poslom – i bez ovog dodatnog gneva predstavlja jedno od najvećih izvorišta socijalnih tenzija.

Ponašanje vlasti je protivrečno. S jedne strane, vlasti su na strani gnevnih, a za strogo kažnjavanje izgrednika. Ističu pri tom da svako odstupanje od prakse planiranja porodice može da uspori privredni uspon zemlje, zaustavi reforme i posebnu štetu nanese politici KP Kine o izgradnji harmoničnog, odnosno beskonfliktnog, društva. S druge strane, vlasti žele da pokažu – opet radi kupovine socijalnog mira – da planiranje porodice i nije baš bilo tako surovo kao što se tvrdi.

Vladina Komisija za stanovništvo i planiranje porodice otkrila je nedavno da se "politici jednog deteta" podređuje zapravo samo 35,9 odsto bračnih parova, da je u 19 (od 29) provincija seljacima dozvoljeno i drugo dete, da je u pet provincija drugo dete "legalizovano" i u urbanoj sredini i da planiranje porodice uopšte ne važi za pripadnike manjina, nego samo za hansko stanovništvo.

U takvoj situaciji dve kategorije stručnjaka – demografi i ekonomisti – podstiču javnu raspravu o dojučerašnjoj tabu-temi, tražeći, svaka sa svojim argumentima, ublažavanje politike planiranja porodice. Tačnije, treba da se odluči šta je bolje za bližu, a šta za dalju budućnost zemlje: manje ili više Kineza.

Demografi uočavaju da će Kina već 2010. imati 174 miliona ljudi, blizu 13 odsto stanovništva, starijih od 60 godina. Do 2020. biće preko 940 miliona ljudi u tom dobu, dok će priraštaj stanovništva opadati, uslovljavajući – već oko 2015. godine – naglo smanjenje privredno aktivnog stanovništva.

Ekonomiste upravo to najviše zabrinjava. Izgleda čudno da zemlja koja sada beleži najbrži privredni rast u svetu zahvaljujući, pored ostalog, gotovo neiscrpnom rezervoaru vredne i jeftine radne snage, može već za manje od jedne decenije da se suoči sa krizom na tržištu rada. Kineski proizvodi će zbog toga postati skuplji na svetskom tržištu, a primat Kine ozbiljno će ugroziti Indija, koja sada ima znatno mlađu populaciju. Ako se ovakav trend nastavi, pitanje je i koliko su realne procene da će Kina, sada treća ekonomska sila sveta, polovinom 21. veka da stigne i prestigne Ameriku – što bi bila prirodna, iako nikad javno iskazana, želja Kineza.

Ovde demografi protivreče ekonomistima, prebacujući im kratkovidost. Ako se planiranje porodice – iz želje da se ne uspori privredni uspon zemlje – otrgne kontroli, hoće li Kina, sa svojim srazmerno malim površinama plodne zemlje, moći da obezbedi samodovoljnost u ishrani uvećane populacije? – pitaju se oni. Pri tom ukazuju na još jednu nevolju: ilegalni abortusi, često primenjivani kad se otkrije da prvo dete neće biti dečak, uslovili su debalans između muške i ženske populacije. Već 2020. godine oko 30 miliona mladih ljudi zrelih za ženidbu neće moći u Kini da nađu devojke.