Диван пример младима

"Дејан Бодирога својим животом показује диван пример младима, безрезервну веру у Васкрслог Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, као и делотворну љубав према својој светој цркви и свом српском православном роду, како у отаџбини, тако и посвуда у свету."

Овако је пре четири године Свети архијерејски синод Српске православне цркве образложио зашто је тадашњег капитена кошаркашке репрезентације одликовао својим највишим признањем – Орденом Светог Саве првог степена. Бодирога, рођен 2. марта 1973. у Зрењанину, постао је први спортиста који је добио то одликовање.

Спортски новинари широм Европе последњих дана се надмећу ко ће да смисли што оригиналнији "сценарио" за одјаву једне од најуспешнијих и најчистијих каријера у модерном спорту. Обрни-окрени, све звучи тако познато и своди се на оцену: велики играч, још већи човек. Шта тек да раде таблоиди кад им свих ових година није дао ниједан повод за неку "сочну" рубрику.

Никада није боловао од "звездоманије", никада није жудио да буде толико славан да би му смишљали химне, никада није себе стављао на прво место... А ту би увек завршио. Кад год је битка с временом изгледала као Сизифов посао, а лопта била тешка као туч, он је тај терет преузимао на себе. И често је немогуће претварао у могуће – као у финалу са Аргентином на СП у Индијанаполису 2002. и полуфиналу са Грчком на СП у Атини 1998 – али није био свемогућ.

У оним ретким моментима рањивости на трен би се "спуштао на земљу", тек да покаже да је од крви и меса и да су његова поређења с Богом бесмислена. Ко би у данашњем свету, који пуца од надмености и напумпаних величина, одбио да буде Бог! Он је у неку руку то учинио онда када је замолио навијаче да му не певају песму "Ми имамо свога бога име му је Бодирога".

Кад је у понедељак у Риму саопштио да завршава каријеру, његов говор никога није оставио равнодушним. Захвалио је свима који су уградили себе у његове успехе, од тренера и саиграча, преко клупских функционера, новинара и навијача, до породице и Бога "који му је подарио таленат и здравље и омогућио овакво искуство у животу". Рекао је и да је срећан што је имао прилику да игра у великим клубовима (Стефанел, Олимпија М, Реал, Панатинаикос, Барселона, Лотоматика) и да живи у прелепим градовима (Трст, Милано, Мадрид, Атина, Барселона, Рим).

Као своје највеће задовољство и највећу част издвојио је играње за државни тим с којим је од 1995. до 2005. освојио седам медаља (пет златних и по једну сребрну и бронзану). Био је најбољи играч СП у Атини 1998. и финала СП у Индијанаполису 2002, два пута прва звезда завршних турнира Евролиге коју је освајао три пута, освајач десетине клупских трофеја...

Никада није заборавио одакле је. Прошлог лета вратио се коренима, изградивши спортски комплекс у Требињу, као основу за међународни камп АНД1 – Дејан Бодирога. Покренуо је још неке послове у Србији, а планира да живи у Београду. Пре но што се заувек врати, провешће неко време у улози генералног менеџера римске Лотоматике.

Док се модеран спорт све више препушта гладијаторству и намештаљкама, прича о ненаметљивом јунаку, који је елегантним и неустрашивим потезима будио радост у нашим најтмурнијим данима, све више звучи као бајка. За разлику од Супермена и Спајдермена наш Бодирога је стваран.