Divan primer mladima

"Dejan Bodiroga svojim životom pokazuje divan primer mladima, bezrezervnu veru u Vaskrslog Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, kao i delotvornu ljubav prema svojoj svetoj crkvi i svom srpskom pravoslavnom rodu, kako u otadžbini, tako i posvuda u svetu."

Ovako je pre četiri godine Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve obrazložio zašto je tadašnjeg kapitena košarkaške reprezentacije odlikovao svojim najvišim priznanjem – Ordenom Svetog Save prvog stepena. Bodiroga, rođen 2. marta 1973. u Zrenjaninu, postao je prvi sportista koji je dobio to odlikovanje.

Sportski novinari širom Evrope poslednjih dana se nadmeću ko će da smisli što originalniji "scenario" za odjavu jedne od najuspešnijih i najčistijih karijera u modernom sportu. Obrni-okreni, sve zvuči tako poznato i svodi se na ocenu: veliki igrač, još veći čovek. Šta tek da rade tabloidi kad im svih ovih godina nije dao nijedan povod za neku "sočnu" rubriku.

Nikada nije bolovao od "zvezdomanije", nikada nije žudio da bude toliko slavan da bi mu smišljali himne, nikada nije sebe stavljao na prvo mesto... A tu bi uvek završio. Kad god je bitka s vremenom izgledala kao Sizifov posao, a lopta bila teška kao tuč, on je taj teret preuzimao na sebe. I često je nemoguće pretvarao u moguće – kao u finalu sa Argentinom na SP u Indijanapolisu 2002. i polufinalu sa Grčkom na SP u Atini 1998 – ali nije bio svemoguć.

U onim retkim momentima ranjivosti na tren bi se "spuštao na zemlju", tek da pokaže da je od krvi i mesa i da su njegova poređenja s Bogom besmislena. Ko bi u današnjem svetu, koji puca od nadmenosti i napumpanih veličina, odbio da bude Bog! On je u neku ruku to učinio onda kada je zamolio navijače da mu ne pevaju pesmu "Mi imamo svoga boga ime mu je Bodiroga".

Kad je u ponedeljak u Rimu saopštio da završava karijeru, njegov govor nikoga nije ostavio ravnodušnim. Zahvalio je svima koji su ugradili sebe u njegove uspehe, od trenera i saigrača, preko klupskih funkcionera, novinara i navijača, do porodice i Boga "koji mu je podario talenat i zdravlje i omogućio ovakvo iskustvo u životu". Rekao je i da je srećan što je imao priliku da igra u velikim klubovima (Stefanel, Olimpija M, Real, Panatinaikos, Barselona, Lotomatika) i da živi u prelepim gradovima (Trst, Milano, Madrid, Atina, Barselona, Rim).

Kao svoje najveće zadovoljstvo i najveću čast izdvojio je igranje za državni tim s kojim je od 1995. do 2005. osvojio sedam medalja (pet zlatnih i po jednu srebrnu i bronzanu). Bio je najbolji igrač SP u Atini 1998. i finala SP u Indijanapolisu 2002, dva puta prva zvezda završnih turnira Evrolige koju je osvajao tri puta, osvajač desetine klupskih trofeja...

Nikada nije zaboravio odakle je. Prošlog leta vratio se korenima, izgradivši sportski kompleks u Trebinju, kao osnovu za međunarodni kamp AND1 – Dejan Bodiroga. Pokrenuo je još neke poslove u Srbiji, a planira da živi u Beogradu. Pre no što se zauvek vrati, provešće neko vreme u ulozi generalnog menedžera rimske Lotomatike.

Dok se moderan sport sve više prepušta gladijatorstvu i nameštaljkama, priča o nenametljivom junaku, koji je elegantnim i neustrašivim potezima budio radost u našim najtmurnijim danima, sve više zvuči kao bajka. Za razliku od Supermena i Spajdermena naš Bodiroga je stvaran.