Радост архитектуре у Београду

Друга по реду међународна Недеља архитектуре, од самог вишезначно оријентисаног отварања одлично илуструје различите аспекте градитељских порива као синкопе између личног напора и заједничког чина. Тачније, када се сви чиниоци сложе како треба – индивидуалног уграђеног у колективно, уместо тако честог поништавања јединке у масовном.
У амбијенту сведене поставке најуспелијих конкурсних радова домаће архитектонске продукције 2006/2007. (ликовна галерија КЦБ-а) предавањем Заувек млади, многобројној публици обраћа се прва званица – аустријски архитектa Мартин Халер, један од тројице оснивача Карамел архитеката (2001). Халерови коментари на међународним конкурсима награђених радова групе којој припада праћени су инсертима између ониричких визија и сценографије сф филмова, нестварно дематеријализованим, па карамел&вечна младост постају логична констатација.

Супермодернизам

Врхунац вечери (а могло би се лако догодити и читаве манифестације) ипак припада госту из Холандије Хансу Ибелингсу, који је на челу часописа А 10, а сам се представио као критичар архитектуре. Бављење темом Историја супермодернизма крунисао је обимном књигом 1998. Допуњена је и реиздата 2003. затим и ове године. Изузетно луцидну критику периода који је сменио постмодерну овај аутор усмерава како према суперстар архитектури иконичних објеката, потписаних великим именима данашњице, тако и према кошмарној генеричкој хиперпродукцији простора. За Ибелингса (и не само за њега) окосница изглобљења смисла је у глобализацији. Једнако су сиромашне значењем и куле у Дубаију и анонимни шопинг молови ма где на кугли земаљској. Ерозија осећаја за историјско, баш као и измишљање историје – деконтекстуелизација, само су нуспојаве форсирања потребе за што већом конзумацијом. Не једном, током бриљантног по човекомерности предавања, Ибелингс је укупним размишљањем подсетио на покојног професора Ранка Радовића. Ако би само неко могао Ибелингсу да протумачи какав је то комплимент…

Да је архитектура пре свега љубав, повремено узвраћена пасија, а тек у финалном кораку вечито ризична материјализација – наоко витална, а заправо попут људског бића склона бољкама и старењу, на бриљантним, одличним али и мање успелим примерима новије продукције београдских вила, пред два дупке пуна аутобуса заинтригираних суграђана – дочарао је професор Архитектонског факултета Зоран Лазовић. И ко се одлучио да пропусти обилазак зграде СИВ-а, након готово петочасовног излета по сењачким уличицама и потезима Дедиња изашао је заиста богатији за искуство француске пословице да треба много више културе да се новац потроши, него да се заради.

Као контрапункт фаворизовању распознатљивости аутора, своје виђење приближног периода – архитектуре Београда 80-их и 90-их прошлог века, изложила је историчар уметности, кустос МПУ, врстан познавалац и дугогодишњи организатор традиционалног београдског Салона архитектуре – Љиљана Милетић-Абрамовић, да би већ сутрадан пре подне заинтересоване упутила у вероватно највише најразличитијих утицаја, стилова и школа на тематски најкондензованијој локацији – Копитареве градине којом се почетком 20. века Београд уобличава у европски град. Кућа Јована Цвијића, са Инкјостријевим ентеријером претворена је у музеј и сачувана у потпуности, док су на осталим, а понајвише на кући Стојана Новаковића читљиви нескривени протетички захвати данашњице.

Град-изложба

Остајући у духу размишљања о суштини архитектуре, Шарлота Пехакер кустос, директор Artimage (Грац), коаутор изложбе Смисао архитектуре застаје и коментарише детаљно свако од шездесет два остварења тридесет осам архитеката штајерског порекла (Музеј 25. мај, изложба траје до 30. јула). Текућа продукција подељена у шест тематских потцелина полазиште је нових видова опажаја архитектуре као интердисциплинарног дијалога. Дизајнер Александар Када осмислио је Динамични део поставке, не ослањајући се само на видео-пројекције, визуелни утисак духовито дат из искошеног кадра непомичне камере (Хајнц Емингхлоз, фотограф и филмски стваралац), већ и на звук оригинално снимљен на лицу места. Овако подвучен амбијентални доживљај простора и архитектура брани од вулгаризације свођења на сужену дводимензионалну оптику слике. Суптилност концепта изложбе огледа се и у једнаком третману интернационалних објеката попут Александријске библиотеке (Snohetta) и Пасареле Симон де Бовоар у Паризу (feichtinger architects), као и драгуља по унутрашњости Штајерске, од превасходно локалног значаја.

У потпуном складу са студиозно конципираним програмом (организатори: ДАБ и КЦБ) благовремено објављеним на сајту www.nedeljaarhitekture.org – спектакуларни почетак Недеље архитектуре подстицајан је импулс против сурвавања престонице у паланачку обамрлост. Суграђани којима су из било ког разлога измакле сањане туристичке дестинације даровани су изванредном приликом – спознаје узбуђења другачијег путовања.

Посебно радује пажња посвећена најмлађим и младим, можда будућим архитектама – кроз радионице шармантних назива Поглед са мог прозора, Паркови и игралишта у Београду, Редефиниција полигона или ко квари квадрате, Идеални град, Београд 2100. године, уз предвиђене награде за најбоље радове дечје радионице.