Radost arhitekture u Beogradu

Druga po redu međunarodna Nedelja arhitekture, od samog višeznačno orijentisanog otvaranja odlično ilustruje različite aspekte graditeljskih poriva kao sinkope između ličnog napora i zajedničkog čina. Tačnije, kada se svi činioci slože kako treba – individualnog ugrađenog u kolektivno, umesto tako čestog poništavanja jedinke u masovnom.
U ambijentu svedene postavke najuspelijih konkursnih radova domaće arhitektonske produkcije 2006/2007. (likovna galerija KCB-a) predavanjem Zauvek mladi, mnogobrojnoj publici obraća se prva zvanica – austrijski arhitekta Martin Haler, jedan od trojice osnivača Karamel arhitekata (2001). Halerovi komentari na međunarodnim konkursima nagrađenih radova grupe kojoj pripada praćeni su insertima između oniričkih vizija i scenografije sf filmova, nestvarno dematerijalizovanim, pa karamel&večna mladost postaju logična konstatacija.

Supermodernizam

Vrhunac večeri (a moglo bi se lako dogoditi i čitave manifestacije) ipak pripada gostu iz Holandije Hansu Ibelingsu, koji je na čelu časopisa A 10, a sam se predstavio kao kritičar arhitekture. Bavljenje temom Istorija supermodernizma krunisao je obimnom knjigom 1998. Dopunjena je i reizdata 2003. zatim i ove godine. Izuzetno lucidnu kritiku perioda koji je smenio postmodernu ovaj autor usmerava kako prema superstar arhitekturi ikoničnih objekata, potpisanih velikim imenima današnjice, tako i prema košmarnoj generičkoj hiperprodukciji prostora. Za Ibelingsa (i ne samo za njega) okosnica izglobljenja smisla je u globalizaciji. Jednako su siromašne značenjem i kule u Dubaiju i anonimni šoping molovi ma gde na kugli zemaljskoj. Erozija osećaja za istorijsko, baš kao i izmišljanje istorije – dekontekstuelizacija, samo su nuspojave forsiranja potrebe za što većom konzumacijom. Ne jednom, tokom briljantnog po čovekomernosti predavanja, Ibelings je ukupnim razmišljanjem podsetio na pokojnog profesora Ranka Radovića. Ako bi samo neko mogao Ibelingsu da protumači kakav je to kompliment…

Da je arhitektura pre svega ljubav, povremeno uzvraćena pasija, a tek u finalnom koraku večito rizična materijalizacija – naoko vitalna, a zapravo poput ljudskog bića sklona boljkama i starenju, na briljantnim, odličnim ali i manje uspelim primerima novije produkcije beogradskih vila, pred dva dupke puna autobusa zaintrigiranih sugrađana – dočarao je profesor Arhitektonskog fakulteta Zoran Lazović. I ko se odlučio da propusti obilazak zgrade SIV-a, nakon gotovo petočasovnog izleta po senjačkim uličicama i potezima Dedinja izašao je zaista bogatiji za iskustvo francuske poslovice da treba mnogo više kulture da se novac potroši, nego da se zaradi.

Kao kontrapunkt favorizovanju raspoznatljivosti autora, svoje viđenje približnog perioda – arhitekture Beograda 80-ih i 90-ih prošlog veka, izložila je istoričar umetnosti, kustos MPU, vrstan poznavalac i dugogodišnji organizator tradicionalnog beogradskog Salona arhitekture – Ljiljana Miletić-Abramović, da bi već sutradan pre podne zainteresovane uputila u verovatno najviše najrazličitijih uticaja, stilova i škola na tematski najkondenzovanijoj lokaciji – Kopitareve gradine kojom se početkom 20. veka Beograd uobličava u evropski grad. Kuća Jovana Cvijića, sa Inkjostrijevim enterijerom pretvorena je u muzej i sačuvana u potpunosti, dok su na ostalim, a ponajviše na kući Stojana Novakovića čitljivi neskriveni protetički zahvati današnjice.

Grad-izložba

Ostajući u duhu razmišljanja o suštini arhitekture, Šarlota Pehaker kustos, direktor Artimage (Grac), koautor izložbe Smisao arhitekture zastaje i komentariše detaljno svako od šezdeset dva ostvarenja trideset osam arhitekata štajerskog porekla (Muzej 25. maj, izložba traje do 30. jula). Tekuća produkcija podeljena u šest tematskih potcelina polazište je novih vidova opažaja arhitekture kao interdisciplinarnog dijaloga. Dizajner Aleksandar Kada osmislio je Dinamični deo postavke, ne oslanjajući se samo na video-projekcije, vizuelni utisak duhovito dat iz iskošenog kadra nepomične kamere (Hajnc Eminghloz, fotograf i filmski stvaralac), već i na zvuk originalno snimljen na licu mesta. Ovako podvučen ambijentalni doživljaj prostora i arhitektura brani od vulgarizacije svođenja na suženu dvodimenzionalnu optiku slike. Suptilnost koncepta izložbe ogleda se i u jednakom tretmanu internacionalnih objekata poput Aleksandrijske biblioteke (Snohetta) i Pasarele Simon de Bovoar u Parizu (feichtinger architects), kao i dragulja po unutrašnjosti Štajerske, od prevashodno lokalnog značaja.

U potpunom skladu sa studiozno koncipiranim programom (organizatori: DAB i KCB) blagovremeno objavljenim na sajtu www.nedeljaarhitekture.org – spektakularni početak Nedelje arhitekture podsticajan je impuls protiv survavanja prestonice u palanačku obamrlost. Sugrađani kojima su iz bilo kog razloga izmakle sanjane turističke destinacije darovani su izvanrednom prilikom – spoznaje uzbuđenja drugačijeg putovanja.

Posebno raduje pažnja posvećena najmlađim i mladim, možda budućim arhitektama – kroz radionice šarmantnih naziva Pogled sa mog prozora, Parkovi i igrališta u Beogradu, Redefinicija poligona ili ko kvari kvadrate, Idealni grad, Beograd 2100. godine, uz predviđene nagrade za najbolje radove dečje radionice.