Између 4. и 6. октобра

Историчари кажу да је тачно пре 531 годину, 5. октобра 1582. године, Италија почела да примењује грегоријански календар, док су остале католичке земље прихватиле тај календар две године касније. Заљубљеници у велике војне сукобе наводе да се истог дана, али 1915. године, одиграо први ратни окршај у ваздуху, у којем је погинуо један пилот. Можда ће се неки романтик сетити да су четворица најпопуларнијих момака из Ливерпула једног петог октобра пустили у свет једну од најпопуларнијих песама свих времена Love me do. Грађани Србије ће се лако сетити шта се догодило у Београду тог дана, али ће се оштро посвађати већ око саме дефиниције великог догађаја – да ли је тада почела велика демократизација или колонизација Србије, јесу ли тог дана грађани на улицама зауставили растакање српског друштва или је ерозија Србије само ушла у нову фазу, у којој је велику патриотску заменила ништа мања демократска пљачка.

Од петооктобарског заокрета Србије прошло је читавих 13 година, али је свеједно значајан део српске интелектуалне и политичке елите и даље убеђен да у Србији још није освануо 6. октобар, јер се темељне промене и нису догодиле. На другој страни изломљеног друштва нема ни патетике, ни заморних фраза о паланачком духу већ понека бесна или резигнирана реченица о издаји или страним службама. Те две крајности су почеле да једу или поништавају једна другу када су Александар Вучић и Ивица Дачић одлучили да буду најагилнији модернизатори Србије, који западним посматрачима и домаћим „Европејцима у вечитом покушају” као да поручују – јесте ли ово желели да спроведете свих ових 12 година али сте се увек плашили некога? Рецимо нас?  

Главна тековина 5. октобра јесте то што су готово све парламентарне странке данас сложне да је тај датум имао дубоки историјски смисао, као и да за Србију нема другог пута осим Европе и модернизације друштва. Али главна слабост октобарских промена јесте што то дирљиво јединство међу страначким лидерима није стигло до грађана којима и даље скаче притисак и пада шећер када се поведе расправа о томе шта је Србији донео 5. октобар. Неки комедијант случај, али и став моћних западних земаља да не примете да се у Србији догодила октобарска револуција, побринуо се да данас једини противник евроинтеграција у Србији буде Војислав Коштуница, под чијим се именом и догодио пад Милошевића.          

Можда ће се зато на крају неко сетити да је 5. октобра пре 40 година емитована прва епизода култне британске серије „Летећи циркус Монтија Пајтона”, не само зато што је та врста изврнутог хумора постала веома популарна у Србији већ што значајан број грађана има осећај да одавно припада неком летећем циркусу.