Атина највећа инспирација

После освојене дупле италијанске круне с миланском Олимпијом, 1996, Дејан Бодирога је наставио каријеру у мадридском Реалу у којем га је чекао Желимир Обрадовић, тренер који га је водио у највише утакмица, како у клубовима тако у репрезентацији. Тог лета, на Олимпијским играма у Атланти, заједно су освојили сребрну медаљу, изгубивши у финалу од "тима снова" са 95:69. Било је то први пут да се једна селекција читаво полувреме равноправно носи са америчким професионалцима, а разлика би сигурно била мања да је могао да игра Зоран Савић, јер осим Влада Дивца остали наши центри нису могли да парирају Шакилу О` Нилу, Хакиму Олајџувону и Дејвиду Робинсону.

Бодирога је тада показао зубе најбољим америчким играчима, а Гери Пејтон, Анферни Хардевеј и Мич Ричмонд су први пут видели неке потезе којих нема у књигама.

После Атланте требало је да оправда велика очекивања шпанске јавности, а посебно Реалове публике.

С Мадриђанима је већ у првој сезони освојио свој први међународни трофеј – Куп победника купова (1997). Изостала је државна титула, али је та година за њега била више него успешна.

У лето 1997, на Европском првенству у Барселони, Југославија је одбранила златну медаљу из Атине. Италија није имала шанси у финалу (61:49).

Иако је друга сезона у "краљевском" клубу била мање успешна, на крају 1998. он је у свим изборима понео назив најбољег играча Европе.

Главна препорука за то му је било Светско првенство у Атини на којем је проглашен за најбољег. У финалу против Руса (64:62) блистао је његов дугогодишњи пријатељ и саиграч из јуниорских дана Жељко Ребрача, а њему је припала главна улога у једном од најдраматичнијих полуфинала у историји светских шампионата.

У том незаборавном мечу против Грка, пред 20.000 њихових навијача у Олимпијској дворани, Југославија је у једном тренутку била без наде.

Тим који је малтене "скрпљен" за ово првенство губио је од домаћина са 12 поена разлике, а финале је изгледало далеко, далеко. "Плави" су се на Бодирогиним крилима вратили из мртвих и изборили продужетке (57:57), а затим и победу (78:73).

Најбољи играч утакмице постигао је две петине поена за свој тим (31). Готово сви домаћи листови су га прогласили за најбољег кошаркаша или спортисту 1998. године, а међу њима и "Политика" и Југословенски олимпијски комитет.

У анкети "Евробаскета", у којој је учествовало 26 новинара, изабран је за најбољег европског кошаркаша.

После СП 1998. легендарни руски стручњак Александар Гомељски је изјавио:

– Само Бодирога и Ребрача су ми се свидели у репрезентацији Југославије. Не потцењујем друге, али Југославија је по ко зна који пут одиграла шампионат с двојицом играча, као некада с Кићановићем и Далипагићем. Бодирога је вероватно прототип играча за 21. век. Европа није издржала утицај НБА што се кроз његове предиспозиције и игру најбоље види.

С тим почастима прешао је у Панатинаикос, опет код Жељка Обрадовића. Заједно су освојили две титуле европског првака (1999/00, 2001/02) и три у Грчкој (1999-01).

Због НАТО бомбардовања наша репрезентација се за Европско првенство у Паризу 1999. припремала у иностранству.

Упркос великој жељи и инату свих наших играча, освојена је "само" бронзана медаља за коју су касније листом истицали да има "златни сјај".

Једну од најбољих партија у Панатинаиоксу пружио је на завршном турниру Евролиге у Болоњи 2002. У финалу је побеђен домаћи Киндер (89:83) са Јарићем, Ђинобилијем, Гренџером, Смодишом, Ригодоом... Бодирога је проглашен за најбољег, а финале је завршио с 21 поеном, седам скокова и четири асистенције.

(Сутра: Незаборавни Индијанаполис)