Анкара апсурдно, Париз добро решење

У решавању питања сукцесије дипломатских представништава бивше СФРЈ, поред квалитетно одрађених случајева, чињеница је да су донете и неке апсурдне одлуке. Тако се догодило да зграде амбасаде и резиденције у Анкари, које су у непосредној близини једна друге, на истом имању, буду додељене двема државама – амбасада је припала БиХ, резиденција Србији.

Случај додатно компликује историјско наслеђе ових објеката будући да су изграђени на земљишту које је својевремено Кемал Ататурк поклонио краљу Александру Карађорђевићу у знак захвалности што је краљ, према историјским подацима, одбио да учествује у савезничким нападима на Турску после Првог светског рата, речима:

„Ми смо са Турском спорове завршили 1912. на Куманову.”

Резиденција је реплика краљевског двора на Дедињу и грађена је у српско-византисјком стилу.

Додатну контроверзу у целу причу уноси спекулација да је Косово од БиХ затражило да откупи зграду амбасаде, будући да Сарајево има резервну варијанту у Анкари.

„Од огромне је важности да ова здања буду у власништву Србије. Она су део наше културне баштине, а осим тога значајна је и практична страна целе приче, јер је ради бољег функционисања дипломатског представништва и финансијских уштеда логичније да амбасада и резиденција буду у непосредној близини”, каже за „Политику” бивши амбасадор Србије у Турској Душан Спасојевић.

С друге стране, случај сукцесије имовине у Француској пример је добро обављеног посла.

„То је завршен случај. Србија је добила зграду резиденције која је и највреднија, а Македонцима је припао конзулат. Хрвати су наследили амбасаду, желели су да је реконструишу, али се њихова емиграција снажно успротивила и на крају су је продали”, објашњава Предраг Симић бивши амбасадор у Паризу.

Резиденција амбасадора Србије у Француској сматра се нашим најлепшим дипломатским објектом. Реч је о луксузној палати у центру Париза, која је некада припадала породици Тремује, а Краљевина Југославија је купила 1936. Додатну цену резиденцији даје и башта са погледом на Ајфелов торањ.

Д. В.

-----------------------------------------------------------

Добијен само један спор

Према подацима до којих је дошла Радмила Никшић, Суд за људска права у Стразбуру донео је само једну пресуду у корист извесног Мирка Кљајића из Карловца који се жалио на кршења својих права у приступу хрватским судовима. Према писању ријечког „Новог листа” Кљајић седам и по година није могао да реши свој случај – тражио је да му се надокнади штета, јер му је непознати починилац 1991. дигао у ваздух пословни простор.

Суд је једногласно закључио да је прекршен члан шест Европске конвенције о људским правима и Кљајићу досудио одштету од четири хиљаде евра. На питање, због чега, нема више оваквих примера, Никшић каже да је Хрватска институционално, а нарочито „испод жита” чинила све да протерани Срби, али и власници некретнина из Србије, онемогуће да искористе све правне инстанце у тој земљи пре него што се пожале суду у Стразбуру. Да би тај суд узео неки случај у разматрање неопходан је доказ да је оштећени искористио све правне могућности у земљи на коју се жали.

С. К.

-----------------------------------------------------------

Стразбур и станарско право

Европски суд за људска права у мају 2010. донео је пресуду према којој Босна и Херцеговина мора, три месеца од тренутка њене правоснажности, Бранимиру Ђокићу, бившем официру ЈНА, да исплати 60.000 евра на име материјалне, пет хиљада евра нематеријалне и 200 евра за трошкове, јер та држава није могла да му врати стан у Сарајеву. Немогућност да се Ђокићу врати предратни стан, према одлуци тог суда, представља кршење одредаба Европске конвенције о заштити људских права. Суд је утврдио да је овом официру онемогућено враћање стана „само зато што је остао у ЈНА”, иако нема индиција да је учествовао у рату или у ратним злочинима. На пресуду је, каже Радмила Никшић, утицала и чињеница да Ђокић није имао стан у Србији.

С. К.