Велики бели затвор

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ва­шинг­тон – Абра­хам Лин­колн је имао про­блем: кад код би иза­шао из свог рад­ног ка­би­не­та у Бе­лој ку­ћи и за­пу­тио се у при­ват­не ода­је, срео би се са су­гра­ђа­ни­ма ко­ји су до­шли да ре­ше не­ке сво­је про­бле­ме.

Пред­сед­нич­ка ре­зи­ден­ци­ја је у то вре­ме, сре­ди­ном 19. ве­ка, би­ла јав­на згра­да мал­те­не као и сва­ка дру­га: у њу се ула­зи­ло без мно­го фор­мал­но­сти, да се за­вр­ши не­ки по­сао.
Сло­бод­ни су би­ли и пред­сед­ни­ци: је­дан од Лин­кол­но­вих прет­ход­ни­ка је та­ко сва­ко ју­тро из­ла­зио на ка­пи­ју да ку­пи но­ви­не, пре не­го што му са­рад­ни­ци стиг­ну на по­сао.

Лин­колн је свој про­блем пак ре­шио та­ко што је дао да се на­пра­ве па­ра­ва­ни, па је не­при­ме­ћен мо­гао да се од­шу­ња од слу­жбе­ног до ре­зи­ден­ци­јал­ног де­ла, да пре­дах­не од на­пор­ног ра­да.
Бил Клин­тон се су­о­чио са не­во­љом ко­је по­сле усе­ље­ња у Бе­лу ку­ћу ни­је био све­стан. Већ на са­мом по­чет­ку, ка­да се про­бу­дио у око два по­сле по­но­ћи и у пи­џа­ми за­пу­тио у ку­хи­њу да се­би на­пра­ви сен­двич, на­тр­чао је та­мо на при­пад­ни­ка тај­не слу­жбе. Ис­по­сло­вао је по­том да по­ро­дич­ни про­стор бу­де осло­бо­ђен та­кве вр­сте бри­ге тај­не слу­жбе.

Ово су де­та­љи из књи­ге „За­тво­ре­ни­ци Бе­ле ку­ће” ко­ле­ге Ке­на­та Вол­ша из ма­га­зи­на „Ју Ес њуз анд ворлд ри­порт”, ко­ји је као из­ве­штач са адре­се Пен­сил­ва­ни­ја аве­ни­ја број 1600 већ 27 го­ди­на, из­бли­за – у ме­ри у ко­јој је то омо­гу­ће­но акре­ди­то­ва­ним но­ви­на­ри­ма – пра­тио пе­то­ри­цу пред­сед­ни­ка: Ро­нал­да Ре­га­на, Џор­џа Бу­ша оца, Би­ла Клин­то­на, Бу­ша си­на и Ба­ра­ка Оба­му.
Те­ма ње­го­ве књи­ге је „ве­ли­чан­стве­на изо­ла­ци­ја” аме­рич­ких пред­сед­ни­ка и њи­хо­ве (не)мо­гућ­но­сти да у та­квим окол­но­сти­ма одр­жа­ва­ју кон­такт са ре­ал­но­сти­ма аме­рич­ке сва­ко­дне­ви­це. Ауто­ров за­кљу­чак је да су они у то­ме успе­ва­ли раз­ли­чи­то, у за­ви­сно­сти од лич­ног ка­рак­те­ра, оп­штих окол­но­сти и свог не­по­сред­ног окру­же­ња.

„Бе­ла ку­ћа је ве­ли­ки бе­ли за­твор”, кон­ста­то­вао је Хе­ри Тру­ман, 33. пред­сед­ник ко­ји је та­мо жи­вео и ра­дио од 1945. до 1953. До­ду­ше, у по­ре­ђе­њу са оста­лим ка­зни­о­ни­ца­ма, ова има из­ве­сне пред­но­сти: 132 со­бе, од то­га 32 спа­ва­ће, би­о­скоп­ску са­лу, те­ни­ски те­рен, ба­зен, ку­гла­ну, око сто­ти­ну при­пад­ни­ка по­слу­ге ко­ја „за­тво­ре­ни­ку” по­спре­ма, ку­ва и по­слу­жу­је га, пе­ре веш и пе­гла оде­ла, глан­ца ци­пе­ле...

„За­тво­ре­ник” уз то, има пла­ту од 400.000 до­ла­ра го­ди­шње, плус 50.000 за лич­не тро­шко­ве, 100.000 за пу­то­ва­ња, 19.000 за за­ба­ву... Пред­сед­ник до­ду­ше не но­си нов­ча­ник – пла­ћа­ња вр­ше они ко­ји су за­ду­же­ни за то. Не во­зи ауто (осим ка­да је у Кемп Деј­ви­ду, пред­сед­нич­ком од­ма­ра­ли­шту не­да­ле­ко од Ва­шинг­то­на ко­је је вој­на ба­за), а по­сто­ји и са­рад­ник чи­ји је по­сао да му до­да­је ан­ти­сеп­тич­ке ма­ра­ми­це по­сле ру­ко­ва­ња, ка­ко би се спре­чи­ло да се за­ра­зи.
На рас­по­ла­га­њу му је и „ер форс уан”, пред­сед­нич­ки ави­он ко­ји је исто­вре­ме­но и ле­те­ћа твр­ђа­ва и хо­тел са пет зве­зди­ца ко­ји има кри­ла.

Украт­ко, жи­вот у Бе­лој ку­ћи, ко­ја је по­врх све­га и му­зеј и ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја, умно­го­ме је сли­чан оно­ме на не­ком дво­ру из исто­ри­је: све је та­мо та­ко ор­га­ни­зо­ва­но да бу­де пот­чи­ње­но по­тре­ба­ма са­мо јед­ног чо­ве­ка, ко­ји до­ду­ше на гла­ви не но­си кру­ну, ни­ти се­ди за пре­сто­лом, али се ипак пре­ма ње­му по­на­ша­ју као пре­ма мо­нар­ху.
Ка­ко у та­квим окол­но­сти­ма оста­ти нор­ма­лан чо­век ко­ји раз­у­ме обич­не љу­де, што је по­ли­тич­ка по­тре­ба сва­ког пред­сед­ни­ка.
Ве­о­ма те­шко, од­го­вор је Вол­ша, ко­ји ових да­на то об­ја­шња­ва на мно­го­број­ним про­мо­ци­ја­ма сво­је ше­сте по ре­ду књи­ге.

О пред­сед­ни­ци­ма ко­је је лич­но по­зна­вао (и они ње­га), за Ре­га­на ка­же да ни­је за­бо­ра­вио сво­је по­чет­ке као аутен­тич­ног чо­ве­ка из на­ро­да, ко­ји је од­ра­стао у про­вин­ци­ји Или­но­и­са. По­ла­зе­ћи од соп­стве­ног при­ме­ра, Аме­ри­ку је увек до­жи­вља­вао као зе­мљу из­у­зет­них при­ли­ка ко­ја шан­су пру­жа сва­ко­ме, а по­го­то­во вред­ни­ма, та­лен­то­ва­ни­ма и сме­ли­ма.
Буш ста­ри­ји про­блем кон­так­та са сва­ко­днев­ном Аме­ри­ком, иако је био уви­ђа­ван и при­сто­јан чо­век, ни­је успе­вао да ре­ши. Пре све­га због свог ари­сто­крат­ског по­ре­кла и мен­та­ли­те­та, он то­ком свог че­тво­ро­го­ди­шњег ман­да­та ни­је раз­у­мео са чим се но­се обич­ни Аме­ри­кан­ци (у Бе­лој ку­ћи је ина­че про­вео укуп­но 12 го­ди­на: пре не­го што је био њен ста­нар, та­мо је ра­дио као Ре­га­нов пот­пред­сед­ник).

И Клин­тон је, по Вол­шу, био чо­век из на­ро­да ко­ме је да за­др­жи тај при­вид по­ма­гао ши­рок круг при­ја­те­ља из прет­пред­сед­нич­ких да­на, а уз то се до­ста осла­њао и на рас­по­ло­же­ње јав­ног мње­ња ко­је је пом­но пра­тио. Од са­рад­ни­ка је тра­жио да му се не ула­гу­ју, што му је, из­ме­ђу оста­лог, омо­гу­ћи­ло и да се из­ву­че из лич­не и по­ли­тич­ке ка­та­стро­фе: сек­су­ал­не афе­ре са ста­жист­ки­њом у Бе­лој ку­ћи Мо­ни­ком Ле­вин­ски.
Буш мла­ђи је био сли­чан оцу, што је убе­дљи­во по­ка­зао до­га­ђај ко­ји је нај­ви­ше на­шко­дио ње­го­вој ре­пу­та­ци­ји, ура­ган „Ка­три­на”, нај­ру­ши­лач­ки­ји у исто­ри­ји САД, ко­ји се сру­чио 2005, у ње­го­вом дру­гом ман­да­ту. Ка­рак­тер је на­бо­ље по­ка­зао ти­ме што је, уме­сто да си­ђе ме­ђу стра­дал­ни­ке, по­го­ђе­но под­руч­је осма­трао из ави­о­на.

Раз­у­ме се, нај­за­ни­мљи­ви­ји део књи­ге је онај о да­на­шњем за­тво­ре­ни­ку Бе­ле ку­ће, Оба­ми. Ње­га аутор ста­вља у дру­штво че­тво­ри­це ко­ји су „оста­ли у кон­так­ту”, или се у то­ме свој­ски тру­ди­ли: Фран­кли­на Ру­звел­та, Тру­ма­на, Ре­га­на и Клин­то­на.
Оба­ма је у ве­ћој ме­ри не­го прет­ход­ни­ци све­стан про­бле­ма изо­ло­ва­но­сти. „То је нај­те­жа ствар кад сте пред­сед­ник: ка­ко да оста­не­те у то­ку са жи­вот­ном сва­ко­дне­ви­цом”, ци­ти­ра га Волш.
За Оба­му је, ка­же, оте­жа­ва­ју­ћа окол­ност што је од пр­вог да­на од усе­ље­ња у Бе­лу ку­ћу сма­тран „тран­сфор­ма­ци­о­ном” и исто­риј­ском лич­но­шћу, као по­ли­ти­чар са ам­би­ци­о­зним про­гра­мом про­ме­не Аме­ри­ке и као пр­ви Афро­а­ме­ри­ка­нац у уло­зи ше­фа др­жа­ве и вла­де.
Оба­ма на мно­го на­чи­на на­сто­ји да про­би­је „ме­хур” у ко­ме мо­ра да жи­ви и због са­ме чи­ње­ни­це да, по­што до­би­ја ви­ше прет­њи не­го ије­дан пред­сед­ник у исто­ри­ји, мо­ра да по­шту­је ри­го­ро­зне ме­ре обез­бе­ђе­ња ко­је су му на­мет­ну­те.

Из­ме­ђу оста­лог, он је пр­ви пред­сед­ник ко­ји све­стра­но ко­ри­сти „дру­штве­не ме­ди­је”. Из­бо­рио се и да за­др­жи свој „блек­бе­ри” мо­бил­ни те­ле­фон (у ко­ји је угра­ђен спе­ци­јал­ни за­штит­ни софт­вер), та­ко да мо­же ди­рект­но да раз­го­ва­ра са при­ја­те­љи­ма и раз­ме­њу­је СМС.
По­вре­ме­но сур­фу­је ин­тер­не­том (опет са спе­ци­јал­но за­шти­ће­ног ком­пју­те­ра), а од око 20.000 пи­са­ма и имеј­ло­ва ко­је до­би­ја днев­но, у ка­би­не­ту му из­два­ја­ју 10, ко­ја оба­ве­зно про­чи­та, на не­ка од­го­во­ри и лич­но, јер му то, ка­же, омо­гу­ћа­ва да схва­ти про­бле­ме обич­них љу­ди. То ина­че сма­тра јед­ним од ва­жних про­зо­ра пре­ма аме­рич­кој ствар­но­сти и че­сто по­ми­ње и у сво­јим по­ли­тич­ким го­во­ри­ма.

До­сад је при­ре­дио не­ко­ли­ко при­ват­них ве­че­ра за ис­так­ну­те исто­ри­ча­ре, тра­же­ћи од њих са­ве­те ка­ко да из­бег­не не­ке гре­шке прет­ход­ни­ка, а лич­ни го­сти су му би­ли и углед­ни еко­но­ми­сти.
У Бе­лу ку­ћу је по­зи­вао и не­ке но­ви­на­ре чи­је ми­шље­ње ува­жа­ва. Од но­ви­на чи­та „Њу­јорк тајмс”, „Ва­шинг­тон пост” и „Вол­стрит џор­нал”, као и два днев­ни­ка из свог Чи­ка­га: „Чи­ка­го три­бјун” и „Чи­ка­го сан тајмс”. Нај­ве­ћу па­жњу по­све­ћу­је ко­лум­ни­сти­ма „Њу­јорк тај­мса”, ме­ђу ко­ји­ма на­ро­чи­то це­ни тек­сто­ве еко­но­ми­сте По­ла Круг­ма­на.

Осла­ња се, на­рав­но, и на ис­тра­жи­ва­ња јав­ног мње­ња (на­чин на ко­ји је ње­гов штаб ана­ли­зи­рао би­рач­ко те­ло то­ком пред­сед­нич­ке кам­па­ње 2012. је за уџ­бе­ни­ке), али је по­ка­зао да је спре­ман и да иде про­тив ве­ћин­ског рас­по­ло­же­ња, као кад је до­но­сио за­кон о здрав­стве­ној ре­фор­ми и од про­па­сти спа­са­вао де­тро­ит­ску „трој­ку” про­из­во­ђа­ча ауто­мо­би­ла.

За­ме­ра­ју му ме­ђу­тим да су у пр­вом кру­гу ње­го­вих са­рад­ни­ка у Бе­лој ку­ћи „идо­ло­по­кло­ни­ци”, ме­ђу ко­ји­ма је нај­и­стак­ну­ти­ја Ва­ле­ри Џа­рет, лич­на при­ја­те­љи­ца по­ро­ди­це из чи­ка­шких да­на, ко­ју оп­ту­жу­ју да је огра­ни­чи­ла при­ступ пред­сед­ни­ку.

Све у све­му, за­кљу­чу­је Волш, Оба­ма је у кон­так­ту са Аме­ри­ком у ме­ри у ко­јој су то би­ли сви пред­сед­ни­ци у но­ви­јој исто­ри­ји: тру­ди се, у не­че­му успе­ва, али оно што не мо­же да про­ме­ни је­су при­ну­де ко­је му на­ме­ће ста­тус ста­на­ра „ве­ли­ког бе­лог за­тво­ра”.