Београд на Темзи

Необична урота везује Еда Милибанда, лидера британских лабуриста, и Краљевчанку Милицу Миленковић. Британски таблоид и српску жуту штампу. Колевку демократије и демократију у пубертету.

Њега гађају преко покојног оца. Њу су преко неименованог члана породице. Злонамерно прекопавајући историју, њему покушавају да нанесу политичку штету. Њој је штета својевремено већ нанета, јер после „безбедносне провере” није успела да се упише на Криминалистичко-полицијску академију иако је испуњавала све услове.

Да ли потомци треба да испаштају грехове родитеља? Посебно ако су лажни, што је случај са Милибандом, или обавијени мистеријом, што је био случај Миленковићке? Да ли је једини ослобођен те везе младић из Назарета који је живео пре два миленијума?

Шта се то догодило у колевци демократије?

Трилер који је Британију подигао на ноге отворен је текстом у „Дејли мејлу”, у коме се Ралф Милибанд, Едов отац, Јеврејин који је са 16 година пред други светски рат са својим оцем пребегао из Белгије, у наслову описује као „Човек који је мрзео Британију”.

Биће да је Ралф био нека врста „мондијалисте”. Што би у српском значењу тог појма подразумевало недостатак патриотизма и вишак критичког запажања, а у британској варијанти немогућност да неко снажно левичарских наклоности воли своју земљу.

Бесмислице. Јесте Ралф са дозом озлојеђености гледао делове британског високог друштва блиског идејама фашизма, али је искористио прву прилику да се 1943. придружи Краљевској морнарици да би допринео победи над нацистима. Потом се до смрти 1994. посветио проучавању и анализама британске политике.

Ралф Милибанд се у „Дејли мејлу” приказује као „марксистички екстремиста”. Не као неко ко је покушавао да помири марксизам и демократију – што је ваљда легитимно право мислећих левичара – већ као неко кога је давно требало барем изоловати. Ако не и ухапсити, како су то после рата радили током Макартијевог „лова на вештице” у Америци.

Чак и да је његов отац био оно што му приписују, а није, зашто би Ед био крив?

Обрадовао сам се недавно када је британски парламент премијеру Дејвиду Камерону ускратио право да војује у Сирији, али изгледа да „nobody is perfect”, нико није савршен. Мислио сам да су персонализоване „циљне одмазде” ексклузивно власништво тоталитарних система или друштава кржљаве демократије. Испада да нису.

Текст „Мејла” далеко је од нормалних критика с којима морају да буду суочени политичари.

У чему се „лов на Еда” разликује од лова на рођаке Петка Милетића, за које деценијама није смело ни да се чује само зато што су породично били везани за бившег члана Политбироа ЦК КПЈ, кога је Јосип Броз осудио као „фракционаша, петоколонаша и разбијача КПЈ”?

Колико је деце ИБ-оваца живело под присмотром, ограничено у напредовању? Зар исто нису пролазили потомци четника, без обзира на то да ли су им очеви били злочинци или не? Зар се иста тужна историја не понавља прозивањем деце „црвене банде”.

Тако је то у опресивним или незрелим системима, али у Британији!

Конзервативци на власти одмах су устали у одбрану слободе штампе. Премијер је оправдао Милибандово љутито реаговање, али торијевци су посредно стали на страну „Дејли мејла”.

Свестан деликатности односа с медијима у друштвима развијене демократије, Ед Милибанд, пре него што ће кренути у контранапад, објашњава: „Британија је одувек имала користи од слободне штампе. Те слободе треба чувати. Оне су виталне за нашу демократију. Новинари су дужни да контролишу политичаре попут мене – никоме од нас не треба дати лакоћу – и радујем се што је пред нама 19 тешких месеци до општих избора”.

Али оно што се појавило у „Мејлу” било је нешто друго: промоција страха, предрасуда, натруна антисемитизма, острашћености и мржње. Редак острвски пример како се „слободна штампа” претвара у интензиван политички обрачун мало ми смањује муку кад помислим на овдашње таблоиде који облате човека, и ником ништа.

„Хајка на левичаре”, како је назвао „Гардијан”. Неко се онда брзо сетио да – доказујући деценијске десничарске наклоности „Мејла” – из архива извуче текст виконта Ротхермера (прадеде садашњег власника) од пре осам деценија, чији је наслов „Ура за црнокошуљаше”, што се односило на тадашње присталице Британске уније фашиста које је предводио Освалд Мозли.

Све се памти. Подсећа на сцене из Булевара Зорана Ђинђића у време лепљења плаката генерала Младића.

Добро, рећи ће неко, то је само један текст у једном таблоиду, а зар Ралфов син није прекршио један од британских табуа – да политичар одговара „Мејлу”.

„Било је време када су политичари оћутали уколико би се овакве ствари догађале, у нади да се неће поновити. И страха да, ако проговоре, ствари могу да буду само горе”, изјавио је Ед Милибанд и узвратио „Мејлу”. Лист је објавио његов одговор али је одбио да се извини.

У уводнику под насловом „Легат зла и зашто нећемо да се извинимо”, таблоид широког спектра пише: „Очев презир према слободи изражавања може да се види у одлучности његовог сина да британску штампу стави под статутарну контролу… Уколико сломи слободу штампе, нема сумње да би на њега био поносан отац у гробу који је само 11 метара удаљен од остатака Карла Маркса. Он ће српом и чекићем пробости срце нације коју многи од нас истински волимо.”

Јасно се испоставило да је Ралфова прошлост само повод за остварење циљева савремености. Открило се да „Мејлов” напад има не само политичку већ и личну позадину: Ед Милибанд здушно се залаже за независну регулативу штампе која би смањила утицај власника новина. Он је био тај који је ударио на Руперта Мардока у афери прислушкивања телефона. Он је тај који би да онемогући овакве врсте текстова, кога год да се тичу.

„Сувише новина има власнике који желе да придобију моћ за себе и своје компаније, нудећи штап или шаргарепу нашим изабраним представницима, зависно од тога колико су они наклоњени њиховим бизнис интересима”, коментарише читалац „Гардијана”.

Какав ехо Београда на Темзи.

Тако су на површину избиле тамне мрље демократије, „најгорег облика владавине, сем свих других који су пробани”, што би рекао Винстон Черчил. Ед Милибанд каже: „Док је капитализма, биће социјализма, јер увек постоји одговор на неправду.”

Биће да је зато Џефри Леви, аутор текста у „Мејлу”, написао да Ед Милибанд жели да врати социјализам као омаж свом оцу.

„Мејл” онемогућава лабуристе да дођу на власт. Већ једном, давне 1924, успео је да их спречи објављивањем фалсификованог писма Комунистичке интернационале КП Велике Британије, које је потписао Грегориј Зиновјев – а написао МИ6.

Десница, наравно, не воли да је подсете да капитализам води социјалним неправдама, али у одбрани своје ствари мора да представи озбиљне аргументе, а не да таблоиде користи за постхумна или хумна убиства својих ривала.

Резиме: Ед Милибанд је одбраном оца побрао симпатије и оних који не деле његове политичке ставове. Политизовани таблоиди трују попут сарина, али знају и да нанесу огромну штету наручиоцима текстова.