Наш је Шеки коначно сав хепи

Тек пошто је показао албум фотографија с разнобојним цветићима и започео да објашњава како је узгајао и пресовао руже и остале ботаничке врсте, стварајући шарене албуме са цветуљцима, схватио сам да Хаг чини чуда.

Генерал Момчило Перишић био је пет година Милошевићев начелник генералштаба. Први Слобин војник током деведесетих година, постао је потом један од лидера ДОС-а. Затим га је, као потпредседника владе Србије у Ђинђићевој влади, војна обавештајна ухапсила у у мотелу „Шарић” на Ибарској магистрали, у већ култној афери с агентом ЦИА Џоном Дејвидом Нејбором. Онда је из српског затвора, после извесне паузе, генерал отишао у – хашки.

И, ко год да је упознавао Перишића, видео је на први поглед крутог артиљерца, шкртог на речима, с дефицитом емоција и суфицитом каријеризма. Још и онај случај, са „снајком Циом”, учинио га је још мање омиљеним, те самим тим, још више намргођеним. Али, док ми Перишић чита своју песму о лекарској екипи, која јури хашким ходницима да спасава људски, медицински и радикалски феномен, Војислава Шешеља, из Перишића почиње да израња – друга страна генерала.

– Наш је Шеки коначно сав хепи – почетни су стихови песме „Спасилачка екипа”.

И, ето ти га сад: натмурени, седокоси шездесетдеветогодишњак, с накострешеном фризуром, показује неочекивану искру духовитости и склоности ка црном хумору. Ускоро ће Перишић своје робијашке стихове сабрати у збирку шаљивих песама из Хага.

Најмоћнији људи из република и покрајина бивше Југославије, осумњичени или оптужени за најтежа дела против човечности, окупљени сви на једном месту, иза хашких зидина, живели су своје животе, често зачињене смехом. Хумор их је одржао, њему хвала. То, што су године које су остале иза њих и нас, нама овде биле нешто мање смешне, друга је тема. За другачији литерарни жанр.

Али, чим је генерал Перишић открио своју лирску страну, почео је да баца стихове на хартију хашку. И, осенчио је на потпуно другачији начин своје саборце и своје непријатеље, присилне станаре на истом, трибуналском спрату. Дружина је била инспирација за тек откривеног поету с генералским звездицама. Перишић је делио спрат са лидером радикала Војиславом Шешељем, полицајцем Властимиром Ђорђевићем, дебеовцем и оснивачем црвених беретки Франком Симатовићем Френкијем и његовим великим шефом, Јовицом Станишићем... На спрату су били и још један полицајац, Сретен Лукић, па генерал Владимир Лазаревић, као и хрватски делегати у Хагу: недавно ослобођени генерал Анте Готовина и Младен Маркач...

И свакоме од њих Перишићевој је посветио значајно место у свом хашком опусу.

– Осликавао сам најразличитије људе који се међусобно не воле, али се поштују. Сви су они задржали висок ниво индивидуалности, али су били солидарни и, за разлику од осталих затвора, почели су да попримају одлике колектива. Свима сам унапред прочитао песме, а онда их окачио на огласну таблу. И свако од њих ми је појединачно давао одобрење да могу да их касније објављујем – прича Перишић о још једном робијашко-литерарном парадоксу међународне правде. Његови јунаци били су му и први читаоци, а потом и први критичари и први рецензенти.

– Када смо стигли у ћелије, тражили смо начине како да ту тешку ситуацију разбијемо. Најприкладнији начин је био – песма. Ако творац песме зна шта хоће, а онда бира речи, да не повреди главног јунака, онда стихови могу благотворно да делују на појединца. Песме су некада упућивале неку ситну жаоку, а некада би хвалиле јунаке. Нико се од њих није љутио – прича Перишић. Прича гласно, јер је због дугог стажа у артиљерији, наглув на једно уво. И шали се и на свој рачун. Што би рекао, глув је на једно уво као топ.

И не крије генерал, Шешељ му је један од љубимаца.

– Да нема Шешеља у Хагу, требало би га измислити. Он мотивише људе да издрже веома тешку ситуацију – прича генерал.

То је још један од хашких апсурда. Идеолог великосрпског национализма претворио се у фактор хашког интегрализма. Прву песму о њему Перишић је спевао после ефикасне интервенције екипе Прве помоћи Специјалне болнице у Хагу, који су јурили да спасу живот „те ноћне море Тужилаштва, превејаног робијаша и вечитог дисидента”.

– Пошто је и сам збијао шале на рачун свог здравља, сматрао сам да шаљива песма о томе није неумесна. Шеки је, када је оздравио, прочитао стихове и рекао ми: „Теби, мом биографу, све је дозвољено!“

Колико су Шешељ и остали станари са спрата избледели из сећања генерала Перишића? Смеје се кад се присећа своје робијашке братије. Било је ту неке перверзне југоносталгије, која се препознаје у том изнуђеном и поново обновљеном братству и јединству, иза хашких решетака. И чували су га, као зеницу ока свога.

(У сутрашњем броју: Робијашка лектира: од Ноама Чомског до Исидоре Бјелице)

-----------------------------------------------------------------------

Спасилачка екипа

Наш је Шеки коначно сав хепи,

спасилачка стиже му екипа,

мешовита – па још није јасно

где ће који доктор да га пипа.

Одабрани врсни су стручњаци

спасилачког квартета што чека

медицински феномен да види,

да прегледа чудо од човека.

Кардиолог већ има план јасан,

али како бити ефикасан:

можда с Марса могли би да скину

пумпу неку за ту телесину.

Пулмолог се све по глави чешка,

не би смела да се деси грешка,

јер управо из херојских плућа

Шеки збори с пуно надахнућа.

Политички гинеколог машта

у стомаку том да има свашта,

огроман је, надут, није шала,

сигурно је препун радикала.

Стрпите се, браћо робијаши,

очигледно, Шеки се не плаши,

то је само представа за масе,

а Шеки ће преживети – зна се.

Хаг, Схевенинген, 25. 1. 2012.

-----------------------------------------------------------------------

Спреман за Сајам књига

Након изласка из затвора у Схевенингену, пошто га је Апелационо веће Хашког трибунала ослободило по свим тачкама оптужнице и тако преиначило првостепену одлуку по којој је био осуђен на 27 година затвора, Перишић се повукао у тишину свог дома у београдском насељу Шумице. Перишић очекује да ће његову збирку поезије „Песме из Хага” објавити до београдског Сајма књига. Издавач је Милољуб Петровић из Чачка.