Naš je Šeki konačno sav hepi

Tek pošto je pokazao album fotografija s raznobojnim cvetićima i započeo da objašnjava kako je uzgajao i presovao ruže i ostale botaničke vrste, stvarajući šarene albume sa cvetuljcima, shvatio sam da Hag čini čuda.

General Momčilo Perišić bio je pet godina Miloševićev načelnik generalštaba. Prvi Slobin vojnik tokom devedesetih godina, postao je potom jedan od lidera DOS-a. Zatim ga je, kao potpredsednika vlade Srbije u Đinđićevoj vladi, vojna obaveštajna uhapsila u u motelu „Šarić” na Ibarskoj magistrali, u već kultnoj aferi s agentom CIA Džonom Dejvidom Nejborom. Onda je iz srpskog zatvora, posle izvesne pauze, general otišao u – haški.

I, ko god da je upoznavao Perišića, video je na prvi pogled krutog artiljerca, škrtog na rečima, s deficitom emocija i suficitom karijerizma. Još i onaj slučaj, sa „snajkom Ciom”, učinio ga je još manje omiljenim, te samim tim, još više namrgođenim. Ali, dok mi Perišić čita svoju pesmu o lekarskoj ekipi, koja juri haškim hodnicima da spasava ljudski, medicinski i radikalski fenomen, Vojislava Šešelja, iz Perišića počinje da izranja – druga strana generala.

– Naš je Šeki konačno sav hepi – početni su stihovi pesme „Spasilačka ekipa”.

I, eto ti ga sad: natmureni, sedokosi šezdesetdevetogodišnjak, s nakostrešenom frizurom, pokazuje neočekivanu iskru duhovitosti i sklonosti ka crnom humoru. Uskoro će Perišić svoje robijaške stihove sabrati u zbirku šaljivih pesama iz Haga.

Najmoćniji ljudi iz republika i pokrajina bivše Jugoslavije, osumnjičeni ili optuženi za najteža dela protiv čovečnosti, okupljeni svi na jednom mestu, iza haških zidina, živeli su svoje živote, često začinjene smehom. Humor ih je održao, njemu hvala. To, što su godine koje su ostale iza njih i nas, nama ovde bile nešto manje smešne, druga je tema. Za drugačiji literarni žanr.

Ali, čim je general Perišić otkrio svoju lirsku stranu, počeo je da baca stihove na hartiju hašku. I, osenčio je na potpuno drugačiji način svoje saborce i svoje neprijatelje, prisilne stanare na istom, tribunalskom spratu. Družina je bila inspiracija za tek otkrivenog poetu s generalskim zvezdicama. Perišić je delio sprat sa liderom radikala Vojislavom Šešeljem, policajcem Vlastimirom Đorđevićem, debeovcem i osnivačem crvenih beretki Frankom Simatovićem Frenkijem i njegovim velikim šefom, Jovicom Stanišićem... Na spratu su bili i još jedan policajac, Sreten Lukić, pa general Vladimir Lazarević, kao i hrvatski delegati u Hagu: nedavno oslobođeni general Ante Gotovina i Mladen Markač...

I svakome od njih Perišićevoj je posvetio značajno mesto u svom haškom opusu.

– Oslikavao sam najrazličitije ljude koji se međusobno ne vole, ali se poštuju. Svi su oni zadržali visok nivo individualnosti, ali su bili solidarni i, za razliku od ostalih zatvora, počeli su da poprimaju odlike kolektiva. Svima sam unapred pročitao pesme, a onda ih okačio na oglasnu tablu. I svako od njih mi je pojedinačno davao odobrenje da mogu da ih kasnije objavljujem – priča Perišić o još jednom robijaško-literarnom paradoksu međunarodne pravde. Njegovi junaci bili su mu i prvi čitaoci, a potom i prvi kritičari i prvi recenzenti.

– Kada smo stigli u ćelije, tražili smo načine kako da tu tešku situaciju razbijemo. Najprikladniji način je bio – pesma. Ako tvorac pesme zna šta hoće, a onda bira reči, da ne povredi glavnog junaka, onda stihovi mogu blagotvorno da deluju na pojedinca. Pesme su nekada upućivale neku sitnu žaoku, a nekada bi hvalile junake. Niko se od njih nije ljutio – priča Perišić. Priča glasno, jer je zbog dugog staža u artiljeriji, nagluv na jedno uvo. I šali se i na svoj račun. Što bi rekao, gluv je na jedno uvo kao top.

I ne krije general, Šešelj mu je jedan od ljubimaca.

– Da nema Šešelja u Hagu, trebalo bi ga izmisliti. On motiviše ljude da izdrže veoma tešku situaciju – priča general.

To je još jedan od haških apsurda. Ideolog velikosrpskog nacionalizma pretvorio se u faktor haškog integralizma. Prvu pesmu o njemu Perišić je spevao posle efikasne intervencije ekipe Prve pomoći Specijalne bolnice u Hagu, koji su jurili da spasu život „te noćne more Tužilaštva, prevejanog robijaša i večitog disidenta”.

– Pošto je i sam zbijao šale na račun svog zdravlja, smatrao sam da šaljiva pesma o tome nije neumesna. Šeki je, kada je ozdravio, pročitao stihove i rekao mi: „Tebi, mom biografu, sve je dozvoljeno!“

Koliko su Šešelj i ostali stanari sa sprata izbledeli iz sećanja generala Perišića? Smeje se kad se priseća svoje robijaške bratije. Bilo je tu neke perverzne jugonostalgije, koja se prepoznaje u tom iznuđenom i ponovo obnovljenom bratstvu i jedinstvu, iza haških rešetaka. I čuvali su ga, kao zenicu oka svoga.

(U sutrašnjem broju: Robijaška lektira: od Noama Čomskog do Isidore Bjelice)

-----------------------------------------------------------------------

Spasilačka ekipa

Naš je Šeki konačno sav hepi,

spasilačka stiže mu ekipa,

mešovita – pa još nije jasno

gde će koji doktor da ga pipa.

Odabrani vrsni su stručnjaci

spasilačkog kvarteta što čeka

medicinski fenomen da vidi,

da pregleda čudo od čoveka.

Kardiolog već ima plan jasan,

ali kako biti efikasan:

možda s Marsa mogli bi da skinu

pumpu neku za tu telesinu.

Pulmolog se sve po glavi češka,

ne bi smela da se desi greška,

jer upravo iz herojskih pluća

Šeki zbori s puno nadahnuća.

Politički ginekolog mašta

u stomaku tom da ima svašta,

ogroman je, nadut, nije šala,

sigurno je prepun radikala.

Strpite se, braćo robijaši,

očigledno, Šeki se ne plaši,

to je samo predstava za mase,

a Šeki će preživeti – zna se.

Hag, Sheveningen, 25. 1. 2012.

-----------------------------------------------------------------------

Spreman za Sajam knjiga

Nakon izlaska iz zatvora u Sheveningenu, pošto ga je Apelaciono veće Haškog tribunala oslobodilo po svim tačkama optužnice i tako preinačilo prvostepenu odluku po kojoj je bio osuđen na 27 godina zatvora, Perišić se povukao u tišinu svog doma u beogradskom naselju Šumice. Perišić očekuje da će njegovu zbirku poezije „Pesme iz Haga” objaviti do beogradskog Sajma knjiga. Izdavač je Miloljub Petrović iz Čačka.