Суво Грло – логор без жица

Суво Грло – На неких 50 километара од Косовске Митровице, асфалтним путем којим пролазе само возила са ознакама Кфора, Унмика, УН или међународних хуманитарних организација, аутом којим смо и ми ишли, налази се српска енклава, село Суво Грло на крајњем северу Метохије, тамо где се по некој имагинарној линији Косово стапа у плодну и равну Метохију тачно осам година, у логору без жице, живи око 130 српских душа, утрнулих од страха, препуштени, како кажу, на милост и немилост Богу. С асфалтног пута из правца Рудника, скреће се десно, прво у село Бање а онда у Суво Грло, у којем живе Албанци а потом, на неких километар сместили се српски невољници. Налазе се у потпуном албанском окружењу а јутра дочекују са зебњом а с првим мраком замандале капије, ослушкују лавеж паса страхујући да мркла ноћ нешто страшно доноси. Од пре пет година немају заштиту Кфора, од када су их напустили шпански војници Кфора а негде по новој години стационирано једно полицијско возило које није довољно да заштити ове српске душе у по злу чувеној Дреници.

Цело село – Томашевићи

Подно Мокре горе, где поглед пуца на врхове Проклетија у 30 домаћинстава све сами Томашевићи осим једне породице Краговића а то није разлог да се овде момци не жене а девојке не удају. Ово је једна од ретких енклава не само у Метохији већ и на Косову где скоро пола села чине деца млађа од 15 година. Тачно 48 деце овде учи своје прве кораке, сриче прва слова, завршава средњу школу. Најмлађи Глигорије јуче је напунио месец дана а син је Василија Томашевића професора средње Техничке школе који са женом и још троје деце не намерава да напусти прадедовско огњиште.

– Живимо тешко јер најгоре је што не знамо шта доноси ноћ а шта ново јутро. Али, ни ја, као ни остали Томашевићи, ни једног момента нисмо помислили да напустимо наше куће, земљу... Страховали смо овде и 1999. године и 17. марта 2004. године када смо захваљјући шпанском Кфору успели да останемо и када само срећом ни једна жртва није пала – прича Василије, средовечни професор Техничке школе која је одмах по рату из Србице овде измештена.

Са сетом на лицу прича да су још увек бројни Томашевићи у црно завијени после страдања војника Стојадина Томашевића, на граници и погибије двојице деветнаестогодишњих младића Стевана и Срђана Томашевића, који су смртно страдали од нагазне мине на путу за село Дрен у општини Зубин Поток које се налази на десетак километара од Сувог Грла.

У Техничкој школи која је до рата била Дом културе а чије су реновирање помогли шпански војници, затичемо Дејана Томашевића, координатора општине Србица којем је још увек у сећању страдање двоје Срба који су аутобусом УНХЦР кренули пут ове енклаве. Те 2000. године у по злу чувеном Кећ потоку (Зли поток) гранатиран је аутобус са ознакама УНХЦР а живот су изгубили Плана Рајковић и Будимир Јовановић. Тежа инвалид остао је Стојадин Томашевић који ни после тешких мука са којима се суочава од те године не намерава да оде из своје Метохије.

– Несигурност, небезбедност је главни проблем ових Срба овде. Највише нас брине да ли ће држава да буде уз нас. Уздамо се у Русе. Ретко нас ко обилази али ипак верујемо да они у Београду, бар тешимо се, мисле на нас. Не можемо да се пожалимо примамо плате, бар они који раде у школи и у здравству а остали се сналазе како знају и умеју. Страх је овде свакодневица. Албанци пролазе кроз село а Срби се крећу у пречнику од једног километра. Свакодневно се суочавамо са крађом стоке, са провокацијама, каменовањем. Толико се албански суд дрзнуо да не прође мало а позивају наше младиће, оне из боље стојећих породица, на суд. Без икаквог основа. Недавно су тако исконструисали неки наводни оружани напад на једну од албанских кућа овде. Па зар мислите да би се и један Србин дрзнуо да нападне Албанце којих има више од 1.500 а ми смо као у некаквом сендвичу, или боље речи ми смо у ћорсокаку, огорчено казује Дејан Томашевић наглашавајући да је својевремено покушавао да успостави бар неки однос са локалном самоуправом у Србици али да то никада није дало резултата.

У техничкој школи затичемо 15-ак ђака од укупно 22, у згради у којој је и Техничка школа а и у којој наставу похађа десет ученика од првог до четвртог разреда. Наредне школске године у први основне биће уписано шест првака, а седморо малишана похађаће предшколску наставу. Кажу да имају све услове за нормално функционисање наставе, али како рече Марија Савић, ученица треће године из села Црколеза недостају им дружења са својим вршњацима. Исто каже и њена вршњакиња Ковачевић Сузана из села Бања која са родитељима и три сестре живи у селу из којег њени немају намеру да се иселе.

Томашевић Ненад, њихов школски друг, живи са братом и снајом а родитељи су му умрли пре и после рата. Врлодобар је ђак а рече, онако сетно, фали му слобода, кретање даље од Сувог Грла. Навија за Црвену звезду а волео би, каже, да за свој клуб навија са трибина Маракане.

Навијачи Црвене звезде шању поклоне за ову децу и овај народ овде. Својевремено Кфор им није могао гарантовати безбедност од Бања до Сувог Грла, и то у пречнику од неких непуних километара, па су своју хуманитарну пошиљку оставили комшијама Србима да им је дотуре.

Радио "Три срца" испуњава жеље

Имају у селу амбуланту, доктора којем је држава саградила стан да ту буде 24 сата. Причају Томашевићи да им никада није зафалила здравствена помоћ, да имају довољно лекова и да су са те стране мирни. Ту у кругу, где се налази школа, амбуланта, једна продавница склепана од некаквих дасака где Срби купују со, шећер, гас, јер овде струје више нема него што има, налази се и недавно отворена радио станица "Три срца". Данијел Томашевић, техничар каже да ће ускоро на програму имати и информативне емисије а сада само "пуштају поздраве и честитке". Обрадован доласком новинара не пропушта да каже да је ово радио који се у целој Метохији чује.

– Сва српска села, од Гораждевца, Осојана, Витомирице, у којој живе Бошњаци, па тамо до Ђаковице чују наш радио, вели Данијел а каже да је ових дана најактуелнија песма "Пиле", зналцима фолк музике познате певачице.

Ту, уз радио, је и парк у којем затичемо Бошка, трогодишњака, годину дана старијег Сашу, петогодишњу Соњу, шестогодишњег Младена, Татјану и Марију. Ту је и Јагода Томашевић која догодине полази у предшколско а и седмогодишња Јелена, исто Томашевић, која већ иде у први разред. Она каже да од свих предмета највише воли – фудбал!

Људи би овде да причају, да износе своју муку, а највећа им је живот у гету без жица. Проблем им је што немају цркву. Ово је једино село у Метохији, које се у писаним изворима помиње још у повељи српског краља Стефана Милутина, крајем 13. века, када је и саграђена најстарија прва црква посвећена светој Богородици, да нема своју богомољу. Овде се налази чак шест црквишта, али због недостатка новца питање је када ће православна светиња овде бити поново направљена. Али, то не смета Томашевићима и породици Краговић да се сви 8. маја, на Марковдан, скупе горе подно остатака римског града званог Калуђерски град да прославе славу села.