Касно је за нови почетак

Крагујевац – Ко се још сећа „Звезде“, моћне месно-прерађивачке индустрије која је, уз „Заставу“, представљала окосницу привредног развоја целе Шумадије. Где је нестао велики текстилни комбинат „22. децембар”. Шта је било са „Филипом Кљајићем“, чијим се ланцима, како су то својевремено писали новинари, земаљска кугла могла трипут опасати.

Списак пропалих, уништених предузећа у Крагујевцу, једном од најразвијенијих индустријских градова у старој Југославији, толико је дугачак да у једном новинском тексту не би могао стати ни у скраћеној верзији.

Данас синдикат, или оно што је остало од те организације, тражи да се спасу преостала предузећа из доба када је друштвена својина била неприкосновена. Реч је о фирмама у реструктурирању, у којима је стварно, или само „на папиру“, запослено око 3.500 радника.

У синдикату, овде у Крагујевцу, сматрају да бесперспективне делове тих предузећа треба одвојити и продати, а све како би се сачували здрави делови од којих се, уз помоћ државе, могу формирати нове, профитабилне фирме, са мешовитим државно-радничким капиталом.

Продати, али коме и како, када је обим страних инвестиција у нашој земљи мањи из године у годину. Истовремено, продаја предузећа сумњивим страним компанијама и инвестиционим фондовима, који су у српској привреди током претходне деценије направили праву пустош, не би донела ништа добро.

Треба наћи фирме из бранше, кажу у „Застава камионима“, предузећу које тражи спас у стратешком партнерству са једном кинеском компанијом. Сваки пут, па и онај од хиљаду миља, почиње првим кораком, кажу у Кини. Можда „Камиони“ и стигну тамо где су се упутили, али питање је да ли је касно за нови почетак. О стратешким партнерима требало је размишљати пре десетак или двадесет година, када је ова фирма имала шта да понуди.

Исти је случај и са „21. октобром“, једним од највећих коопераната „Заставине“ фабрике аутомобила. Сада се у тој фирми уздају у производњу делова за белу технику и сарадњу са словеначким „Горењем“.

Проблем је што држава, тј. Агенција за приватизацију више нема снаге да се бори за ово и слична предузећа, па је све остављено пословодствима која, и поред добре воље, не могу да решавају проблем дугова, застареле механизације, вишка радника и да се уједно боре са захукталом конкуренцијом која може да понуди ниже цене производа.

Од скоро 60 предузећа, у Крагујевцу је релативно успешно приватизована тек половина. Процес деобе на здраве и бесперспективне целине негде је дао резултат, али сада је тешко то учинити са предузећима у реструктурирању, која би, да су могла, одавно нашла купца.

Спас ће наћи само она предузећа чија су руководства на време схватила да мора да се ради и послује на тржишту, без обзира на помоћ државе. Једно од таквих је „Застава инпро“, заштитна радионица у којој од 300 радника две трећине чине особе са инвалидитетом, а чији се извоз у Француску и Русију мери милионима евра.

Друге фирме, у којима су само чекали на помоћ државе, остале су да таворе без јасне перспективе шта урадити када држава више не буде имала новца за субвенционисање незарађених плата.

А, то време је дошло. Сваке године, држава је за 179 предузећа у реструктурирању издвајала око 750 милиона евра. Тог новца више нема, а рок за завршетак овог процеса је крај јуна наредне године. Зато је данас тешко да, како то предлаже синдикат, осиромашена држава од здравих делова пропалих предузећа формира нове, профитабилне фирме.

Неопходно је улагање у опрему и спровођење социјалног програма за који, такође, нема новца. Да тај новац постоји, из „Аутосаобраћаја“, још једне крагујевачке фирме на рубу пропасти, одавно би отишла половина радника, који већ девет месеци нису примили плату.

У крагујевачкој индустрији некада је радило више од 40.000 људи, а данас ова грана запошљава тек око 10.000 радника. Кроз субвенције, држава је годинама чувала социјални мир у овом граду, а да је другачије размишљала, и милијарде, практично, бачених динара уложила у развој приватног предузетништва, сада се не би постављало питање шта ће бити са 3.500 радника у предузећима у реструктурирању. Нити би на „бироу рада“ било око 22.000 незапослених, готово исто као и пре 12 година, када је процес реструктурирања почео.