Другосрбијанци у раскораку

Вреди бити у друштву људи као што су Лазар Стојановић, Горан Марковић, Латинка Перовић…, каже књижевник Драган Великић док говори зашто је уочи прошлогодишњих избора дао подршку листи коју је предводила Либерално-демократска партија. Интелектуалци који су пре две године одабрали да се сврстају уз ту политичку опцију, вероватно ће и сад бити међу онима који ће се одазвати новом позиву ЛДП-а на удруживање снага, али Чедомир Јовановић сигурно прижељкује још шири круг мислећих људи када их ових дана позива на активнији политички ангажман. Ипак, чак да му се у том апелу придружи и лидер Демократске странке Драган Ђилас (или управо због тога), тешко је очекивати да ће се око новог пројекта који сада треба да увеже социјалдемократе и либерале, сабрати сви они који су се претходних година могли сматрати њиховим идеолошким „гуруима”. Интелектуалци грађанске провенијенције, познатији као „другосрбијанци”, разбили су се у неколико колона, од оних који и даље стоје уз своје политичке пулене ДС и ЛДП, преко оних који су их, разочарани, бојкотовали на претходним изборима, до појединаца попут Весне Пешић, који су активно заговарали смену власти демократа оличену у тадашњем председнику државе и партије Борису Тадићу.

„Моја идеја је била да као грађани покажемо да можемо да искажемо своје грађанско незадовољство и да смењујемо сваку власт која не задовољава. То је права демократија, то је наша једина права тековина – да никада више не дозволимо себи да не можемо да мењамо власт”, објашњава Весна Пешић своје мотиве да крене, како каже, корак даље од „белих листића”.

Некада уједињени против једнопартијског система и ауторитарности Титове владавине, потом против Милошевићевог режима, а после петооктобарских промена против „рецидива” тог режима у које су сврстали и национално оријентисани ДСС и све оне којима је Косово и Метохија било преча од ЕУ, а прича о територијама ближа од приче о људима, грађански мислиоци су пре неколико година изгубили тачку ослонца. Односно, оног тренутка када се Српска напредна странка, отцепљена од Српске радикалне странке, легитимисала као демократска и проевропска, чиме су „антиевропске снаге” (п)остале маргинални чинилац на политичкој сцени. Истовремено, они које су протежирали и у које су полагали наде да ће изградити боље друштво, изневерили су. Како је то сажела најутицајнија заговорница „белих листића” Србијанка Турајлић – „ДС чињењем, ЛДП нечињењем”.

Баштиници традиције Београдског круга интелектуалаца, Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Весна Пешић, Филип Давид, Богдан Богдановић и многи други, који су се 1992. окупили да пруже „отпор национализму који је окупирао већинску свест Србије” разишли су се на питању којим путем даље.

За Великића није било дилеме, он је у идејама Преокрета препознао причу која је њему била блиска, било да је реч о Косову или о Европи.

„Они који су добили власт раде много тога што је било управо на ’менију’ у Преокрету. Где би Србија била да су они који данас управљају били тамо где су наводно данас?”, пита Великић.

Он, међутим, има разумевања за то што су многи од његових „сабораца” посустали. Времена су се, каже, променила, а странке су постале бирои за запошљавање.

„Први занос с краја осамдесетих је прошао, људи од интегритета су се повукли јер да бисте учествовали у јавном животу морате да прихватите нека ’естрадна’ правила која су дошла у међувремену. Све се дефинише из оног што није, као када би се вредност Достојевског одређивали на основу успелости пејзажа, а код Достојевског нема пејзажа. Људи који имају некакве вертикале, који се нечим озбиљно баве, неће тек тако да дођу у странку”, прича Великић.

Познати књижевник себе сматра довољно политички ангажованим тиме што поред своје књижевности већ пуних двадесет година кроз колумне изражава своје ставове о актуелним друштвеним и политичким темама. Како истиче, никада није био ничији кадар, па ни када је био амбасадор Србије и Црне Горе у Аустрији.

„Тада сам могао да ’покривам’ оно што се зове државна политика. Никада не бих говорио оно што не мислим и залагао се за оно за шта нисам”, подвлачи Великић. 

Фактор послушности, веома битан у хијерархијској организацији политичких странака, неминовно се судара са фактором личног интегритета на који веома полажу они који се с пуним правом могу назвати интелектуалцима. Весна Пешић, која сама каже да је припадала и свету политике и интелектуалним круговима, „признаје” да никада није била дисциплинована.

„Нисам хтела да гласам за Закон о информисању ни за судску реформу, зато што ја имам своју част и свој морал и нећу да гласам за такве законе. Никада нисам хтела да будем ничија послушница и да радим нешто против своје савести, нешто што сматрам да није добро не само за мене, него за цело друштво”, каже Пешићева, наводећи да је главни задатак интелектуалца да „држи тзв. највиши универзални ниво – онај који никога не искључује”.

Иако баш нема много разумевања за покушаје политичара да привуку интелектуалце у своје редове („Хоћеш сада нешто ново да ствараш а да сви ви останете исти – а интелектуалци да вам праве маску”), она није ни од оних „чистунаца”, који се, тражећи ваљда некакав алиби за сопствену пасивност или узносећи себе изнад „тривијалности”, актуелном политичком сценом згражавају, ужасавају, саблажњавају…

Једна од икона „друге Србије” каже: „Живела сам под Титом, под Милошевићем, ја припадам овом друштву и никада не говорим баш тако. Шта имам да се нешто специјално гадим, или да падам сада у несвест због нечега – а шта је то раније било толико одлично, па да се сада нешто страшно разочаравамо.”