Бог с нама

Некада је у комунизму Србин ишао у цркву само кад би био сигуран да га нико не види, а данас само ако је сигуран да ће га сви видети.

Цркве би, дакле, требало да су пунеСрба. Али, испоставило се да, чим стане киша, они оду. Та досетка, још из времена када смо крајем осамдесетих година прошлог века поново открили Бога, изгледа да је остала константа наше стварности. Јер, и у религиозности, показала је прошли викенд, нема „прескакања” радњи. Као што искушеник за један дан не може постати владика, тако се, очигледно, на истинској духовности мора радити на дуже стазе.

Протекла субота у Београду, осим што је била сунчана и прохладна, била је и историјски. Престоница до сада на једном месту није видела, нити ће видети, толико поглавара православних цркава света, са којима су заједно, на молитви, били и високи представник папа Фрање, као и осталих хришћанских конфесија.

И, шта се догодило? У Саборну цркву је дошло тек неколико стотина верника, мада је и тај број пренаглашен, јер је међу окупљенима, а таман су сви стали под сводове Цркве, био поприличан број београдских свештеника и богослова. Они су, што би се рекло, били присутни по службеној дужности.

Где ли се, онда, дедоше сви ти силни православци који се куну у крст часни, али, ето, не хтедоше да виде патријарха васељенског и цариградског Вартоломеја, првог по части међу православним патријарсима света? Да Цеца, можда, није имала концерт на Ушћу, у 10 пре подне?

Где ли се, такође, изгубише силни русофили, који се тако гласно бусају у свој српско-руски грудни кош, па пропустише да виде патријарха московског и све Русије Кирила, узгред, сасвим непосредног и финог човека, кога руски агенти обезбеђују као да је Путин? Да им није горела кућа?

Где је протекле суботе нестао онај грађански Београд, који се толико често хвали својим гостопримством и толеранцијом, али је ипак пропустио прилику да увелича заједничку молитву седих глава различитих конфесија? И атеисти су били добродошли, јер, забога, то је био једнако важан дан и за оне који се моле Богу и за оне који га негирају. Али, ваљда су биле акције у „Делезу” или „Идеи”.

Где ли се, такође, изгубише и те силне десничарске групе, које се тако олако позивају на Бога када треба да поломе, како они кажу, „по коју педерску главу”? Да су те суботе, којим случајем, Саборној цркви пришли гејови, дошло би десетак хиљада хулигана, са лажном вером православном у срцу и са правим штанглама уместо свећа.

Али, седамнаест векова после потписивања Миланског едикта и легализације хришћанства, њихови београдски наследници, све верник до верника, нестадоше по катакомбама шопинг молова, оставише саме високе госте да се моле и у наше име.

И Бог с нама, какви смо, није ваљда дошло време да само Цеца и Аца Лукас могу да окупе 100.000 људи на једном месту у Београду? Или ће нас, ако дође папа, ипак бити милион на улицама?

Александар Апостоловски