Кључни услов за развој Србије

У последње време државни званичници са пуним правом примећују да је Србија пред банкротом и да би одлагање коренитих економских реформи било суицидно. Чињеница нпр. да су плате у администрацији веће него у приватном сектору представља ругање предузетништву и самосталној иницијативи. Коначно се мора промислити национална развојна политика и дефинисати оптимално место Србије у међународној подели рада. Реформе попут смањења јавне потрошње, која је у суштини на нивоу европског просека, као и побољшања пословног амбијента, који узгред није толико лош да би представљао кључну препреку доласку инвеститора, могу произвести одређене позитивне ефекте и допринети краткорочној стабилизацији јавних финансија. Међутим, на средњи и дужи рок овакве мере ће остати ирелевантне уколико не буду праћене амбициозном стратегијом развоја, јер саме по себи не нуде одговоре на кључна развојна питања, које свака држава мора сама за себе да изнађе.

Да би се разумело зашто Србија већ неколико деценија стагнира и зашто се „херојски” економски раст, који нам је свакодневно обећаван од 5. октобра 2000. до данас, није никад заправо догодио, потребно је изаћи из бирократске логике и погледати Србију из „птичје” перспективе, како бисмо уочили њене кључне слабости у односу на друге државе, али и истинске шансе у савременом глобализованом свету. Кључни хендикеп Србије треба идентификовати у енергетском сектору.

Географски се налазимо на континенту који је мање снабдевен енергетским ресурсима од других делова света. Чак и у оквиру Европе, Балканско полуострво располаже исподпросечним изворима конвенционалне енергије. Да ситуација за Србију буде још неповољнија, она више нема излаз на море, чиме се онемогућава приступ светском тржишту конвенционалне енергије, која се и даље доминантно преноси великим бродовима, што евидентно представља крупно развојно ограничење. Наши извори нафте и гаса се у светским размерама могу сматрати готово безначајним, јер нам домаћа производња задовољава тек петину потреба. Србија располаже резервама лигнита, али он је ниског квалитета, а највећа налазишта се налазе на КиМ и тиме су de factoодречена Србији. Значајан потенцијал лежи у хидроенергији, из кога тренутно обезбеђујемо трећину потреба за енергијом. Међутим, највеће хидроцентрале су већ изграђене, тако да изградња нових малих и средњих класичних хидроелектрана неће суштински решити проблем.

Када се овој слици још придода ниска енергетска ефикасност, бизарно оспоравање „Јужног тока” од стране чак и неких парламентарних странака, као и чињеница да расположиву енергију углавном користе грађани за грејање а не привреда, можемо закључити да основни хендикеп за индустријски развој и интензивну пољопривреду дефинитивно није пореска политика нити пословни амбијент. Са овако погрешним дијагнозама и занемаривањем суштинских проблема, само ћемо себе осудити на вечити зачарани круг сиромаштва. Србија мора коначно почети да експлоатише обновљиве изворе енергије којима је богата, попут биомасе, за шта имамо један од највећих потенцијала у Европи. Снага ветра и соларна енергија остају потпуно неискоришћени, што је у супротности са елементарном логиком и европском праксом. У обновљиве изворе енергије спадају и реверзибилне хидроелектране, које Србија из само нама знаних разлога још увек не гради, упркос многобројним речним токовима. Србији је дакле потребна деликатна енергетска политика која мора искористити околност да се цео свет усмерава ка обновљивим изворима енергије. Уколико пропустимо шансу да се интегришемо у глобалну стратегију одрживог развоја која се управо дефинише у седишту Уједињених нација у Њујорку, ускратићемо себи могућност да се упишемо међу успешне народе 21. века. Једино укључивањем у глобалне развојне процесе, нову међународну поделу рада, као и савремене токове науке и истраживања, Србија може надокнадити неке битне природне хендикепе и постати најснажнији извозник индустријских и пољопривредних производа у овом делу Европе, што је, подсетимо, била не тако давно, у доба бивше СФРЈ.

Можда је највећа слика нашег пораза Београд, који је – уместо да, захваљујући свом идеалном географском положају, буде препознат као чвориште трговине између централне Европе и Азије – тренутно познатији по сплавовима и јелима са роштиља. Уместо да се изгради као трговински и финансијски центар овог дела Европе, у нашој престоници се на месту главне луке граде стамбени објекти, главне инвестиције су у шопинг-молове уместо у инфраструктуру за превоз и претовар робе, а цена пословног простора константно пада као показатељ замируће економске активности.

Хорско певање либералних квазиекономиста да Србији није потребна никаква осмишљена дугорочна развојна политика и да ће се структурни проблеми решити сами од себе када се држава повуче из свих сфера друштвеног деловања обесмишљава се сваким даном све више. Велика Британија је пре неколико година основала агенцију за промоцију индустријској раста, а сувишно је и набрајати азијске привреде које су уз помоћ вишегодишњих планова развоја и уз подршку својих администрација постале радионица света и најдинамичнији део планете. Време је да се окрене потпуно нова страница јачања Србије, да она уђе успешно у нову еру одрживог развоја, са Београдом као мотором економског раста не само наше земље већ и целог региона.