Ključni uslov za razvoj Srbije

U poslednje vreme državni zvaničnici sa punim pravom primećuju da je Srbija pred bankrotom i da bi odlaganje korenitih ekonomskih reformi bilo suicidno. Činjenica npr. da su plate u administraciji veće nego u privatnom sektoru predstavlja ruganje preduzetništvu i samostalnoj inicijativi. Konačno se mora promisliti nacionalna razvojna politika i definisati optimalno mesto Srbije u međunarodnoj podeli rada. Reforme poput smanjenja javne potrošnje, koja je u suštini na nivou evropskog proseka, kao i poboljšanja poslovnog ambijenta, koji uzgred nije toliko loš da bi predstavljao ključnu prepreku dolasku investitora, mogu proizvesti određene pozitivne efekte i doprineti kratkoročnoj stabilizaciji javnih finansija. Međutim, na srednji i duži rok ovakve mere će ostati irelevantne ukoliko ne budu praćene ambicioznom strategijom razvoja, jer same po sebi ne nude odgovore na ključna razvojna pitanja, koje svaka država mora sama za sebe da iznađe.

Da bi se razumelo zašto Srbija već nekoliko decenija stagnira i zašto se „herojski” ekonomski rast, koji nam je svakodnevno obećavan od 5. oktobra 2000. do danas, nije nikad zapravo dogodio, potrebno je izaći iz birokratske logike i pogledati Srbiju iz „ptičje” perspektive, kako bismo uočili njene ključne slabosti u odnosu na druge države, ali i istinske šanse u savremenom globalizovanom svetu. Ključni hendikep Srbije treba identifikovati u energetskom sektoru.

Geografski se nalazimo na kontinentu koji je manje snabdeven energetskim resursima od drugih delova sveta. Čak i u okviru Evrope, Balkansko poluostrvo raspolaže ispodprosečnim izvorima konvencionalne energije. Da situacija za Srbiju bude još nepovoljnija, ona više nema izlaz na more, čime se onemogućava pristup svetskom tržištu konvencionalne energije, koja se i dalje dominantno prenosi velikim brodovima, što evidentno predstavlja krupno razvojno ograničenje. Naši izvori nafte i gasa se u svetskim razmerama mogu smatrati gotovo beznačajnim, jer nam domaća proizvodnja zadovoljava tek petinu potreba. Srbija raspolaže rezervama lignita, ali on je niskog kvaliteta, a najveća nalazišta se nalaze na KiM i time su de factoodrečena Srbiji. Značajan potencijal leži u hidroenergiji, iz koga trenutno obezbeđujemo trećinu potreba za energijom. Međutim, najveće hidrocentrale su već izgrađene, tako da izgradnja novih malih i srednjih klasičnih hidroelektrana neće suštinski rešiti problem.

Kada se ovoj slici još pridoda niska energetska efikasnost, bizarno osporavanje „Južnog toka” od strane čak i nekih parlamentarnih stranaka, kao i činjenica da raspoloživu energiju uglavnom koriste građani za grejanje a ne privreda, možemo zaključiti da osnovni hendikep za industrijski razvoj i intenzivnu poljoprivredu definitivno nije poreska politika niti poslovni ambijent. Sa ovako pogrešnim dijagnozama i zanemarivanjem suštinskih problema, samo ćemo sebe osuditi na večiti začarani krug siromaštva. Srbija mora konačno početi da eksploatiše obnovljive izvore energije kojima je bogata, poput biomase, za šta imamo jedan od najvećih potencijala u Evropi. Snaga vetra i solarna energija ostaju potpuno neiskorišćeni, što je u suprotnosti sa elementarnom logikom i evropskom praksom. U obnovljive izvore energije spadaju i reverzibilne hidroelektrane, koje Srbija iz samo nama znanih razloga još uvek ne gradi, uprkos mnogobrojnim rečnim tokovima. Srbiji je dakle potrebna delikatna energetska politika koja mora iskoristiti okolnost da se ceo svet usmerava ka obnovljivim izvorima energije. Ukoliko propustimo šansu da se integrišemo u globalnu strategiju održivog razvoja koja se upravo definiše u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, uskratićemo sebi mogućnost da se upišemo među uspešne narode 21. veka. Jedino uključivanjem u globalne razvojne procese, novu međunarodnu podelu rada, kao i savremene tokove nauke i istraživanja, Srbija može nadoknaditi neke bitne prirodne hendikepe i postati najsnažniji izvoznik industrijskih i poljoprivrednih proizvoda u ovom delu Evrope, što je, podsetimo, bila ne tako davno, u doba bivše SFRJ.

Možda je najveća slika našeg poraza Beograd, koji je – umesto da, zahvaljujući svom idealnom geografskom položaju, bude prepoznat kao čvorište trgovine između centralne Evrope i Azije – trenutno poznatiji po splavovima i jelima sa roštilja. Umesto da se izgradi kao trgovinski i finansijski centar ovog dela Evrope, u našoj prestonici se na mestu glavne luke grade stambeni objekti, glavne investicije su u šoping-molove umesto u infrastrukturu za prevoz i pretovar robe, a cena poslovnog prostora konstantno pada kao pokazatelj zamiruće ekonomske aktivnosti.

Horsko pevanje liberalnih kvaziekonomista da Srbiji nije potrebna nikakva osmišljena dugoročna razvojna politika i da će se strukturni problemi rešiti sami od sebe kada se država povuče iz svih sfera društvenog delovanja obesmišljava se svakim danom sve više. Velika Britanija je pre nekoliko godina osnovala agenciju za promociju industrijskoj rasta, a suvišno je i nabrajati azijske privrede koje su uz pomoć višegodišnjih planova razvoja i uz podršku svojih administracija postale radionica sveta i najdinamičniji deo planete. Vreme je da se okrene potpuno nova stranica jačanja Srbije, da ona uđe uspešno u novu eru održivog razvoja, sa Beogradom kao motorom ekonomskog rasta ne samo naše zemlje već i celog regiona.