Човек који се није крио у Москви

Јуче су на једини могући начин демантована нагађања, која трају већ више од четири године, да је генерал Властимир Рођа Ђорђевић приступио "колонији српских емиграната" у Москви који себе сматрају "жртвама политичког режима" после пада Слободана Милошевића, а који су у Русији заправо пронашли уточише од полицијских и судских потерница. Генерал Ђорђевић ухапшен је у Будви, где је у последње време, како јавља агенција Бета, радио као грађевински радник у фирми која ангажује раднике из Србије и са Космета. Посебан куриозитет представља то што је у центру веома посећеног туристичког градића живео под лажним именом Новица Караџић, а како тврде извори "Политике", тамо је несметано боравио три и по године. Једно од могућих објашњења је да је оптужени генерал остао без новца којим је финансирао своје скривање и да је у последње време морао напорно да ради за дневницу од 20 евра, колико износи уобичајена накнада за рад на грађевини.

О генералу Ђорђевићу се од маја 2001. године мало тога знало. Њега је на положају начелника ресора јавне безбедности наследио Сретен Лукић, а неколико дана након пензионисања тајанствено је нестао и о њему су до сада колале најневероватније приче. Од оних да је под заштитом Хашког трибунала који му је "променио идентитет", до оних да је под окриљем породице Милошевић – Марковић у Москви. У "добро обавештеним круговима" нагађало да је он под заштитом Хашког трибунала који га је наводно спремао за једног од кључних сведока против Слободана Милошевића. Други су тврдили да се крије код таста у Зајечару и да често у том крају, са пушком на леђима иде у лов на дивљач. У штампи су се такође појављивале и свакакве небулозне тврдње, међу којима је била и наводна изјава Љубише Бухе Чумета, сведока сарадника српског тужилаштва за организовани криминал, да је генерала Ђорђевића ликвидирао и на непознатој локацији закопао Дејан Миленковић Багзи, јер је "генерал много знао".

Ипак, најупорније и најчешће су пласиране информације да се Ђорђевић скрива у Москви. Прва таква информација појавила се 2003. године, када је лист "Данас" пренео изјаву једног Ђорђевићевог пријатеља, иначе војног генерала, који је тврдио да је видео Рођу у Москви и да су њих двојица попили кафу у хотелу "Космос". Ђорђевићев пријатељ је пренео да је Рођа купио једнособан стан у Москви и да му је дословце рекао: "Не мислиш ваљда да сам овде дошао са празном торбом".

"Вест" да је Ђорђевић у Москви подгрејана је (за многе "потврђена") 16. јуна 2004. године, када је "Недељни телеграф" објавио наводно  "интегрално" писмо генерала Ђорђевића из Москве, у коме је он негирао низ спекулација које су се до тада појављивале у јавности: да има договор са Хагом и да га због тога чувају БИА или "сурчински клан", да је побегао са торбом пуном пара и да има веза са породицом Милошевић у Москви.

Негирао је све оно што му се ставило на терет, али је зато "за обављање задатака на Космету" прогласио одговорним генерале Сретена Лукића и Обрада Стевановића, који су, како је ту тврдио, о свему детаљно извештавали министра полиције. Ђорђевић је још написао  да није учествовао у асанацији терена на Космету, а да је о хладњачама у Дунаву сазнао од начелника СУП-а Бор и да је одмах наложио криминалистичку обраду. 

Но, у тврдњама да се Ђорђевић скрива у Москви највише је и најупорније, ипак,  инсистирала Карла дел Понте, главна тужитељка Хашког трибунала. Она  је прошле седмице у Београду потврдила да је уверена да се готово сви оптуженици за ратне злочине крију "у Србији и њеној околини", изузев Ђорђевића који је, како је рекла, "у Русији". Често се протеклих година јавно вајкала што руске власти не изручују Ђорђевића, толико је била сигурна да је он у Русији.

Тек треба расветлити кретање Ђорђевића од нестанка из Београда, али ако је тачна информација "Политикиног" извора да је он већ годинама у Црној Гори, онда то баца сасвим ново светло не само на мистерију Ђорђевић, већ и на односе Београда и Подгорице са Хашким трибуналом. Познато је да је Карла дел Понте у више наврата јавно изражавала поверење у Мила Ђукановића и његове тврдње да се у ЦГ не крије нико од хашких оптуженика. Остала је запамћена и њена похвала Ђукановићу као особи која би била одличан међународни тужилац. Рекла је то 5. октобра 2005, док је хвалила сарадњу Подгорице са Хагом, иако је сасвим сигурно морала знати да је Ђукановић предмет неколико сумњичења и истрага због веза са организованим злочином и кријумчарима.