Убили Петровиће, па однели дукате

Шабац – Окружни суд у Шапцу рехабилитовао је Ђорђа (49) и Катицу (44) Петровић, које су у ноћи између 13. и 14. септембра 1942. године партизани ликвидирали на једној ливади у сремском селу Прхово. Солунац, носилац Карађорђеве звезде, и његова супруга убијени су као "кулаци", а исте ноћи смрт је стигла мајку и кћерку Соку (65) и Зору (18) Зорнић, које су радиле код Петровића, и Аврама Милосављевића. Прховљани су деценијама ћутали о овом злочину, а када се почело трагати за гробом злосретних људи, трактори Земљорадничке задруге заорали су стратиште.

Захтев за рехабилитацију Ђорђа и Катице, чијој је породици нова власт, одмах после рата, одузела готово сву имовину (имање и 50 хектара земље у Прхову и кућу у Старој Пазови) поднео је њихов син Слободан Петровић (73) из Шапца, пензионисани економиста. И много година раније (чим је стасао) не мирећи се са оптужбом да су му родитељи "народни непријатељи", који су, ни криви ни дужни, бачени у неку раку сремске равнице, Слободан је куцао на разна врата. Међутим, увек је наилазио на недоречене одговоре.

Обавештење из комитета

– Док сам био у војсци, у канцеларији капетана код кога сам био писар, појавио се неки обавештајни официр. Реч по реч, и дошло је до тога да сам ја дете "ратног злочинца". Узбуђени обавештајац добро је изгрдио капетана, а ја сам морао да напишем подужу изјаву. Касније, када сам изашао из војске, позвали су ме да се јавим у Комитет у Руми ради важног обавештења. Тамо ми је саопштено да су ми родитељи стрељани као народни непријатељи због сарадње са четницима, учешћа у прогону Јевреја и покрштавању Срба – прича за наш лист Слободан Петровић.

Документ који му је прочитан, Слободан није могао да добије у руке. Чиновник из Комитета није му дозволио ни да запише страшне оптужбе. Међутим, нешто се није слагало. – Какви четници, када их у Срему 1942. године није ни било? Какви прогони Јевреја, када ни њих у Прхову није било? Каква покрштавања, када постоје многи сведоци да је мој отац агитовао међу људима да се не појављују на скуповима на којима се то дешавало. Једини одговор могао је да буде то што је он био угледан и образован грађанин, који је једно време председавао у тамошњој општини. И што смо имали 50 хектара земље – каже Слободан.

У Прхову се знало ко је издао наређење, који су људи стрељали, а који су копали раку за Петровиће, њихове две раднице и Аврама Миловановића. Постоји и прича да су егзекутори Ђорђа и Катицу вратили кући, како би узели дукате које су им они понудили да би спасли главе. Злато су однели, али су несретне људе ипак побили и бацили у необележен гроб.

Писмо Темпу

Почетком осамдесетих, Слободанова супруга Лепа, желећи да скине љагу са свекра, свекрве, њихове деце и унучади, писала је Светозару Вукмановићу Темпу. Од њега је добила одговор "да разуме њихову жељу и да схвата оправданост огорчености због зида ћутања, али да не може да им помогне!" Темпо је још написао "његов брат стрељан као слуга окупатора, иако је од окупатора био осуђен на смрт и спасен интервенцијом неких пријатеља, који су с окупаторима били у добрим односима, али да се он са тим помирио".

Петровићи се нису помирили. После много мука, у децембру 1991. године Слободан је из Окружног суда у Сремској Митровици добио препоручену пошиљку у којој је стајало: "Потврђује се да у току 1946. и 1947. године код Окружног суда у Сремској Митровицу није вођен кривични поступак против Ђорђа Петровића и Катице Петровић, обоје из Прхова". – Четири године касније, 11. децембра 1995, моја сестра Љиљана добила је обавештење из Историјског архива Срема, на који смо највише упућивани, у коме се каже да је "увидом у архивску грађу утврђено да наши родитељи нису евидентирани као државни непријатељи", односно да нигде не постоји такав документ. На основу чега је Срески суд у Руми 19. септембра 1946. године конфисковао њихову имовину? – пита се Слободан Петровић.

Он и сестра Љиљана још 1998. године покренули су поступак за враћање (мајчине) куће у Старој Пазови, али предмет пред Општинским судом није добио епилог. Решењем о рехабилитацији Окружног суда у Шапцу коначно су постале ништавне све одлуке против недужно страдалих Петровића.