Шта познати писци кажу о Алис Манро

Поводом Нобелове награде за књижевност, која је ове недеље додељена канадској књижевници Алис Манро (82), часопис „Њујоркер” преноси шта други писци мисле о њој: Маргарет Атвуд, Џулијан Барнс, Шила Хети, Ђампа Лахири, Лори Мур, Џојс Керол Оутс, Роксана Робинсон.

Маргарет Атвуд препознаје у делу Алис Манро опсесивно преиспитивање, прецизна и детаљна сећања, истраживања тамних и осветољубивих страна људске природе, откривање еротских тајни, носталгију за ишчезлим несрећама, али и радост због пуноће и разноликости живота. Маргарет Атвуд истиче да је са Алис Манро пријатељица од 1969. године, још од њене збирке прича „Плес срећних сенки”. „Многи канадски писци отпочели су каријере причама због тога што је било прилично тешко објавити роман у Канади шездесетих година. Обе смо почеле на Си-Би-Си радију у шоу-програму Роберта Вивера. Канађани су одушевљени, Алис је оборена с ногу и направићемо журку сада када је напокон ’изашла из ормара’, где је вероватно побегла да се сакрије”, рекла је Маргарет Атвуд.

Џулијан Барнс: „Алис Манро представља своје јунаке у времену као што то ниједан други писац не уме. Нисте ни свесни тога да време пролази, само тога да је коначно прошло. Читалац се сећа ликова, који такође осећају да је време бесповратно прошло и да су њихови животи промењени, без њиховог разумевања како, када, зашто. Ова ретка способност објашњава разлоге због којих њене приповетке имају богатство и домет нечијих романа.”

Шила Хети, једна од најпревођенијих савремених канадских књижевница, каже да у тој пространој земљи, са великим бројем становника, за њу постоји неколико хероја културе. Глен Гулд један је од њих. Алис Манро је друга. „О њима мислим стално, заправо. Они представљају исте ствари: трајност, озбиљност, бескомпромисни став, рад доведен до перфекције. У једном тренутку, у мојим двадесетим годинама, написала сам писмо Алис Манро и сећам се колико сам била одушевљена када ми је, неколико месеци касније, стигао њен одговор, захвалница написана дивним, грациозним, рукописом. Чинила се изненађеном што се неки странац диви значају њених прича. А мора да је слала стотине и хиљаде сличних захвалница годишње. То је показало да писац може да буде љубазан, а ипак мајстор.”

Џојс Керол Оутс, која је такође била један од главних кандидата за Нобелову награду, изјавила је поводом Алис Манро: „Дивна књижевница чија дела сам читала четрдесетих година, када сам живела у Онтарију. Алис Манро је поред осталог одувек била ’писац за писце’. Каква радост што је одликован приповедач чеховљевског сензибилитета.”

Ђампа Лахири, добитница Пулицерове награде за књижевност 2000. године: „Када сам открила рад Алис Манро, изгледао ми је револуционарно и и даље мислим тако. Упутила ме је у свемоћ приповетке, преокренула је тај жанр, инспирисала ме је да трагам дубље, да рушим зидове. Њен рад доказује да мистерија људских односа, људске психологије, остаје суштинска покретачка снага књижевности. Радујем се овим вестима и узбуђена сам због ње, због свих читалаца света.”

Лори Мур сматра да је Нобелова награда додељена Алис Манро тријумф за све приповедаче и за њене преводиоце. „Теме Алис Манро су судбина, љубав и време. Она нас подсећа на то да су љубав и брак увек важне теме за приче, да уобличавају животе, на добар или лош начин…”

Роксана Робинсон: „Као и Чехов, Алис Манро нема сексистичких нити политичких опаски. Она просто сведочи о људском искуству, као да извештава са фронта. Ипак, њена порука јесте политичка и подразумева да су жене и девојке, које су водиле животе који препуне ограничења, једнако важне као мушкарци који прелазе границе или лове китове. И женским животима управљају снажне силе, које чине основу сваког важног искуства.“