Ко је формирао Националну штедионицу

Међусобно оптуживање двојице бивших министара Млађана Динкића и Божидара Ђелића о томе ко је крив за сумњиво поступање у случају „Национална штедионица”, настављено је и јуче, разменом саопштења између Уједињених региона Србије (УРС) и Демократске странке (ДС).

Док полицијска истрага овог случаја улази у нову фазу, саслушањем Владимира Илића, високог функционера УРС-а, и најавом новог саслушања Весне Арсић, некадашње Динкићеве блиске сараднице, нови досад непознати детаљи излазе на светлост дана, сугеришући да и те како има истине у извештајима Верице Бараћ о спорном поступању државних органа при формирању ове банке са сугеришућом премисом „национална”.

Сада је у случај „Национална штедионица” уведен и покојни премијер Зоран Ђинђић за кога УРС наводи да је усмено учествовао у формирању Националне штедионице, док ДС то негира, додајући да покојни премијер, али ни тадашњи министар финансија Божидар Ђелић нису знали за Динкићеву одлуку да се формира ова банка. УРС им је нешто касније узвратио питањем: „Ако је Национална штедионица основана без знања Ђинђића, зашто је онда покојни премијер присуствовао свечаном отварању банке”?

Јучерашњи наставак међусобних оптужби тадашњих партнера, а садашњих политичких противника, започео је објављивањем комплетног записника са Динкићевог саслушања у полицији, из којег се види да је лидер УРС-а изјавио да су се он, Ђинђић и Ђелић усмено договорили да оснују Националну штедионицу.

Уследило је саопштење ДС-а у којем се каже да је поделио њен капитал правним лицима које је сам одабрао, али није доделио ниједну једину акцију Републици Србији.

– Пошто држава због Динкићевих одлука није никада имала већину у капиталу штедионице, Ђелић није ни могао било какву већину да испусти нечињењем – пишу демократе, додајући да се Ђелић из све снаге борио за државни интерес у случају штедионице, која је због тога и поднела кривичну пријаву против њега.

Бројни докази о Ђелићевој борби су у поседу надлежних органа, које позивамо да ефикасно заокруже овај случај – пише у саопштењу ДС-а.

Динкићев УРС је узвратио истом мером. Упитали су Ђелића зашто је у септембру 2002. године предложио тадашњој влади, која је такав предлог прихватила и донела посебан закључак који је потписао тадашњи потпредседник владе Жарко Кораћ, да се Националној штедионици, осим исплате старе девизне штедње, додели и исплата замрзнуте штедње превареним штедишама Дафимент банке и Југоскандика?

– Зар би то влада учинила да није била у потпуности сагласна и да од почетка није учествовала заједно са централном банком у овом важном државном пројекту, којим је омогућено да стотине хиљада преварених грађана Србије коначно добију свој новац који им је 10 година био замрзнут у пропалим државним и пирамидалним банкама, а све управо захваљујући Националној штедионици – наведено је из УРС-а.

Да подсетимо Национална штедионица као приватна банка направљена је уз велику помоћ државе. Додељене су јој филијале тадашње Службе платног промета (СДК-а), чије је раднике годину дана плаћала држава.

Добила је посао исплате старе девизне штедње – после гашења четири велике банке, а генерална идеја државе била је да се оснује једна нова банка која ће исплаћивати 4,2 милијарде евра старе штедње која је конвертована у обвезнице.

На почетку држава је била већински власник са више од 60 одсто акција, да би затим имала мањински пакет од 37 одсто, пошто су приватни власници у међувремену спровели неколико докапитализација, тако да је државни удео опадао.

Већински власник Националне штедионице 2005. године са 62,3 одсто акција постала је ЕФГ Евробанк група, којој су приватни власници продали своје акције. Међу власницима штедионице који су ЕФГ групи продали свој удео била су и предузећа Војина Лазаревића и Вука Хамовића, која су била највећи појединачни власници акција.

Држава је тада одбила да прода своје акције, иако је била понуђена цена чак пет пута већа од књиговодствене вредности, а Динкић је објаснио да држави није неопходан тај новац, јер има суфицит у буџету. Представници Владе Србије и Евробанке ЕФГ 2006. године потписали су уговор о купопродаји преосталих 37,7 одсто државног пакета акција у Националној штедионици.

У тренутку када је штедионица основана, Динкић је био гувернер, док је Божидар Ђелић био министар финансија, а када је 2005. она продата Евробанци ЕФГ по вишеструко већој цени у односу на капитал, Динкић је био министар финансија.