Сфинга без тајне или анатомија спектакла

Три концертне бине "Ролингстонса" круже Европом; апартман од седам хиљада евра по дану спреман је за Мика Џегера, а чекаће га крај кревета жељених седамнаест пепељара. Ово је само делић из мора информација, тривијалних или апсурдних, које прате велике медијске спектакле. Само за наше очи био је сачуван и детаљ да ће пре изласка на бину а после напуштања хеликоптера "Пеперси" свратити у собу за медитацију – само за очи неколико милиона нас. Део идентичног информативног декора свакако је и податак да музички фестивал "Егзит" након што је прогласио сопствену државу – уводи сопствену валуту, или стидљива а брзо демантована најава да би нови национални филмски фестивал могао посетити Вуди Ален лично.

Обећања и најаве, голицање маште и преувеличавање ефеката део су за Србију новог феномена који прилично незграпно поистовећује културу и естраду: у питању је атмосфера претпремијере. Принцип је једноставан: уместо да се откривају тајне, открива се постојање тајне. Слично као у случају дечака-чаробњака. Тренутни мамац читаоцима Харија Потера је сам наслов седме књиге, енигматичан и непреводив за сваког ко не зна заплет – а не зна га нико, јер нема повлашћеног читаоца који ће књигу прочитати први. Захваљујући немилосрдним условима медијске кампање, у незнању и ишчекивању сви су једнаки. Но зато су љубитељи јунака и феномена већ одавно уредно обавештени да је завршница романескног серијала о Харију Потеру похрањена у сефу ауторке.

Медијско "дражење" публике пред велике културне догађаје и значајне промоције није само обавезни део маркетинга, него и стратегија буђења радозналости и подстицања глади. Али услови тајне и изненађења нису исти за све сфере културе. Упркос вишедневном опсађивању сребрног екрана и жућкасто-розикасте штампе какву често покушава хабјанизована домаћа паракњижевност, бивша сексуална револуционарка Ерика Џонг својих ворхоловских "петнаест минута славе" на тлу Србије тешко да ће претворити у дуго пријатељство са овдашњом читалачком публиком. Њен долазак у Београд је, можда као и Џегеров, камуфлирани опроштај од сцене, јер се чини да су овамо дошли тек онда кад су схватили да немају куда да оду.

Иако медијски предочени као забављачки, естрадни феномени из исте категорије, Џегера и Џонгову пресудно и неопозиво разликује мера популарности. Број не баш јефтиних карата пуштених у продају за три концерта деценије заказана у три недеље бар је троструко већи од броја српских читалаца "Да Винчијевог кода", можда упоредив једино са српским тиражом целокупног серијала о Потеру, а за Ерику Џонг сасвим сигурно недостижан. Нарочито је апсурдно број фанова "Стонса", "Пеперса" и Чолића поредити са бројем читалаца домаће прозе – оне књижевне, која нема додирних тачака са еротском парафељтонистиком. Кондиционе припреме српских писаца за напоре писања, објављивања и промовисања немају исти значај као претконцертни ритуали Џегера и дружине: неважно је шта Горан Петровић једе пред књижевно вече и како се зове мачка Радована Белог Марковића јер њихове књиге занимају ограничени читалачки круг који је имун на тривију. Њихови билборди, чак и ако им се додају они пикантни Басарини са објавом издаје, малобројни су да би премрежили медијско небо. Септембарска премијера најновије књиге Вудија Алена добиће далеко мање простора него што би добило његово јулско указање над Новим Садом – иако је антологијска прича "Епизода Кугелмас" можда важнија за историју савремене књижевности него његова филмографија за историју културе. Међутим, позоришне и музичке смотре из "белеф-битеф" парадигме могу профитирати из голицаве и провокативне амбициозне медијске кампање, већ и самом чињеницом да ће њихова визуелна атрактивност удовољити пробуђеној глади онако како књижевност, неугледна попут Пепељуге, никад неће моћи.

У једној причи Оскара Вајлда ојађени главни јунак је несрећно заљубљен у жену са тајном, мистериозну удовицу која се крије по изнајмљеним становима и под лажним именима. "Жене треба волети, а не разумети", лаконски му каже његов цинични слушалац, алтер его писца. Дотична дама је само "сфинга без тајне", објашњава он, страсно заљубљена у тајновитост и манично мистериозна. Упркос томе што се енигма загонетне жене на крају приче дешифрује уз помоћ цинизма, читаоцу у памћењу остаје једна кратка реченица заљубљеног јунака: "Да бих волео, морам да верујем".

Након гламурозних и мистификаторских претпремијерних ефеката веома често следи постфестум блуз: невеселе завршнице спектакуларног рок наступа у блату и гужви, издашно дотирани спектакл вокалног солисте претворен у лекцију из маркетинга уместо у музички догађај, изостанак филмских признања и спортских трофеја чија је наводна извесност свесрдно медијски подгревана.

Медијски и више него експониран Оскар Вајлд знао је добро рад људске душе: да бисмо заволели, потребна је тајна, али се истинска љубав гради на поверењу. Можда је само он био довољно циничан да то и каже.