Пробуђене наде, изневерена очекивања

На почетку бејаху интелектуалци. Многи од оних који су активно радили на увођењу демократије у социјалистичку Србију (и шире, Југославију), који су се залагали за политички плурализам, били су и међу првим посланицима вишестраначких скупштинских сазива од 1990. године. Они који се сећају, рећи ће да су речи појединих народних посланика изговорене за скупштинском говорницом далеко одјекивале, те да је специфична тежина парламента била много већа него данас, са појавом професионалних политичара. Интелектуалаца, оних правих, све је мање на политичкој сцени.

„Ми немамо где да се укључимо, поготово сада када се укидају невладине организације. Нико нас не зове, а нећемо у партије јер су нас изневериле”, каже Загорка Голубовић, која је 2010. и 2011. радила истраживања на ту тему, објављена у књизи „Пробуђене наде, изневерена очекивања”. Како додаје, питање је како интелектуалци данас да се поставе, да ли треба да улазе у партије и да праве овакве коалиције које смо имали, („најгора ствар коју је ДС учинила је коалиција са СПС”), а праве се и коалиције између партија које ничег заједничког немају – само да обезбеде улазак у парламент.

Ипак, зове сада Чедомир Јовановић, лидер Либерално демократске партије, у покушају да оснажи опозицију контра, чини се, све популарнијих странака власти. Али, грађанске, проевропске партије тренутно имају проблем какав нису имале никада раније – не само да су изгубили подршку дела интелектуалних кругова, него су неки од њих чак прешли на противничку страну.

Драматург Ненад Прокић, бивши високи функционер ЛДП-а, последњих месеци јавно подржава власт, остајући политички ангажован интелектуалац, иако више није ни у једној партији. Како каже, пробао је и директно да се бави политиком у странци коју је основао и која је једина којој је икада припадао.

„То се завршило неуспехом. Вратио сам се идеји писца чија слобода коментарисања није омеђена партијским интересима. Остајем добронамеран грађанин Србије, што сам одувек и био”, објашњава Прокић своју позицију.

То што је дао гласну подршку актуелној влади, иако је, тврди, препуна људи који више никада не би смели да буду на власти у Србији, учинио је зато што је докучио да промене у Србији може да направи само онај ко има капацитет да своју политику објасни већини и то тако да је она и прихвати.

„Претходници тај капацитет очито никада нису имали. Влада за сада прилично енергично покушава да уради оно што су они тек вербално изражавали”, објашњава Прокић.

У време прошлих избора, док је Прокић још био активан у ЛДП-у, многи од интелектуалаца који су подржавали политичке опције грађанске оријентације, међу којима су најистакнутије Демократска странка и ЛДП, отказали су им помоћ. Не и Зага Голубовић. Она је сматрала да ће покрет „белих листића” уништити ДС, остављајући гласаче те странке код куће на дан избора.

„И мене понекад хвата депресија и постављам себи питање докле ћу. Имам 83 године и целог живота се борим – и шта сам урадила. Али не може да се одступи, кад знате проблем. Друго су људи који мање знају, онда могу и триковима, лажима, демагогијом да буду убеђени да је нешто тако, иако није тако. Интелектуалац не може да пређе преко тога и каже ’ја ништа не могу да урадим, јер ево покушао сам’”, каже ова угледна социолошкиња, подсетивши да петооктобарске промене није произвела само удружена опозиција, него у великој мери и људи који су били удружени у грађанским организацијама.

У књизи анализа „Пробуђене наде, изневерена очекивања” истиче се да су и неки врхунски интелектуалци, али и људи са основном и средњом школом, рекли да су много очекивали и да су власти од 2000. могле бар неке основне ствари да реше. Како су наглашавали, нису се смела тек тако продавати предузећа, те да је тиме направљен пробој ка корупцији и пропадању земље...

„Постали смо малтене колонијална земља. Кад погледамо ту анализу онда није чудо што интелектуалац као појединац неће да се ангажује, јер види да нема ефекта. У ситуацији када су тотална мањина, они не могу ништа да ураде, могу само да кажу понешто, али – они кажу, а ветар носи”, истиче Зага Голубовић, указујући да многи учесници 5. октобра мисле да су тада довољно урадили, а неки други, опет, да ће им тиме бити опроштено све што су касније неодговорно или незаконито радили.

Ненад Прокић говори о збуњености интелектуалних слојева у Србији после петооктобарских промена.

„Навикнути да ДС, или петооктобарци уопште, имају подразумевану подршку интелектуалних кругова – ти исти кругови након колапса својих разбијених фаворита, удављених у сопственим бахатим крађама и неспособностима да воде земљу, сада и не могу друго него да буду збуњени. Одвећ охоли да подрже оне које су до јуче презирали, сада се копрцају у збуњености, којој су и те како допринели”, оцењује Прокић.

Наводећи да „гужве у шеснаестерцу” никад није ни било када је реч о интелектуалцима у политичком животу, он додаје да је ЛДП једина странка која је својевремено покушала декларативно да привуче интелектуалце, мада ни она то није чинила са превише елана. У томе је чак и успела, каже Прокић, па је затим ту подршку прокоцкала.

„Испоставило се да они нису били позвани како би утицали на политичке одлуке, већ да буду параван за страначке одлуке за које се иначе подразумева да их интелектуалци не могу променити. Само у Нишу је девет доктора наука, професора универзитета, који су заузимали високе функције, пре годину дана напустило ЛДП, управо из тих разлога”, наводи Прокић.

И док Зага Голубовић указује да би било добро да се направи једна велика, широка невладина организација у коју ће се окупити интелектуалци који још имају снаге и још имају нешто да предложе, саветују и могу да помогну да се нешто учини, Прокић каже да прво што би требало да ураде, јесте да покушају да формулишу своје подржавање или неподржавање „без оног састојка који је у Србији готово неизбежан, а то је мржња”. И додаје: „А коме ће дати своју подршку, садашњој власти или некад на смрт посвађаним и избаченим бившим и садашњим члановима ДС-а, који се сада у покушају да остану на политичкој сцени поново удружују, или ће чекати неког новог којег још нема – то је метафизички проблем који ће свако од њих морати сам да решава”.