Probuđene nade, izneverena očekivanja

Na početku bejahu intelektualci. Mnogi od onih koji su aktivno radili na uvođenju demokratije u socijalističku Srbiju (i šire, Jugoslaviju), koji su se zalagali za politički pluralizam, bili su i među prvim poslanicima višestranačkih skupštinskih saziva od 1990. godine. Oni koji se sećaju, reći će da su reči pojedinih narodnih poslanika izgovorene za skupštinskom govornicom daleko odjekivale, te da je specifična težina parlamenta bila mnogo veća nego danas, sa pojavom profesionalnih političara. Intelektualaca, onih pravih, sve je manje na političkoj sceni.

„Mi nemamo gde da se uključimo, pogotovo sada kada se ukidaju nevladine organizacije. Niko nas ne zove, a nećemo u partije jer su nas izneverile”, kaže Zagorka Golubović, koja je 2010. i 2011. radila istraživanja na tu temu, objavljena u knjizi „Probuđene nade, izneverena očekivanja”. Kako dodaje, pitanje je kako intelektualci danas da se postave, da li treba da ulaze u partije i da prave ovakve koalicije koje smo imali, („najgora stvar koju je DS učinila je koalicija sa SPS”), a prave se i koalicije između partija koje ničeg zajedničkog nemaju – samo da obezbede ulazak u parlament.

Ipak, zove sada Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije, u pokušaju da osnaži opoziciju kontra, čini se, sve popularnijih stranaka vlasti. Ali, građanske, proevropske partije trenutno imaju problem kakav nisu imale nikada ranije – ne samo da su izgubili podršku dela intelektualnih krugova, nego su neki od njih čak prešli na protivničku stranu.

Dramaturg Nenad Prokić, bivši visoki funkcioner LDP-a, poslednjih meseci javno podržava vlast, ostajući politički angažovan intelektualac, iako više nije ni u jednoj partiji. Kako kaže, probao je i direktno da se bavi politikom u stranci koju je osnovao i koja je jedina kojoj je ikada pripadao.

„To se završilo neuspehom. Vratio sam se ideji pisca čija sloboda komentarisanja nije omeđena partijskim interesima. Ostajem dobronameran građanin Srbije, što sam oduvek i bio”, objašnjava Prokić svoju poziciju.

To što je dao glasnu podršku aktuelnoj vladi, iako je, tvrdi, prepuna ljudi koji više nikada ne bi smeli da budu na vlasti u Srbiji, učinio je zato što je dokučio da promene u Srbiji može da napravi samo onaj ko ima kapacitet da svoju politiku objasni većini i to tako da je ona i prihvati.

„Prethodnici taj kapacitet očito nikada nisu imali. Vlada za sada prilično energično pokušava da uradi ono što su oni tek verbalno izražavali”, objašnjava Prokić.

U vreme prošlih izbora, dok je Prokić još bio aktivan u LDP-u, mnogi od intelektualaca koji su podržavali političke opcije građanske orijentacije, među kojima su najistaknutije Demokratska stranka i LDP, otkazali su im pomoć. Ne i Zaga Golubović. Ona je smatrala da će pokret „belih listića” uništiti DS, ostavljajući glasače te stranke kod kuće na dan izbora.

„I mene ponekad hvata depresija i postavljam sebi pitanje dokle ću. Imam 83 godine i celog života se borim – i šta sam uradila. Ali ne može da se odstupi, kad znate problem. Drugo su ljudi koji manje znaju, onda mogu i trikovima, lažima, demagogijom da budu ubeđeni da je nešto tako, iako nije tako. Intelektualac ne može da pređe preko toga i kaže ’ja ništa ne mogu da uradim, jer evo pokušao sam’”, kaže ova ugledna sociološkinja, podsetivši da petooktobarske promene nije proizvela samo udružena opozicija, nego u velikoj meri i ljudi koji su bili udruženi u građanskim organizacijama.

U knjizi analiza „Probuđene nade, izneverena očekivanja” ističe se da su i neki vrhunski intelektualci, ali i ljudi sa osnovnom i srednjom školom, rekli da su mnogo očekivali i da su vlasti od 2000. mogle bar neke osnovne stvari da reše. Kako su naglašavali, nisu se smela tek tako prodavati preduzeća, te da je time napravljen proboj ka korupciji i propadanju zemlje...

„Postali smo maltene kolonijalna zemlja. Kad pogledamo tu analizu onda nije čudo što intelektualac kao pojedinac neće da se angažuje, jer vidi da nema efekta. U situaciji kada su totalna manjina, oni ne mogu ništa da urade, mogu samo da kažu ponešto, ali – oni kažu, a vetar nosi”, ističe Zaga Golubović, ukazujući da mnogi učesnici 5. oktobra misle da su tada dovoljno uradili, a neki drugi, opet, da će im time biti oprošteno sve što su kasnije neodgovorno ili nezakonito radili.

Nenad Prokić govori o zbunjenosti intelektualnih slojeva u Srbiji posle petooktobarskih promena.

„Naviknuti da DS, ili petooktobarci uopšte, imaju podrazumevanu podršku intelektualnih krugova – ti isti krugovi nakon kolapsa svojih razbijenih favorita, udavljenih u sopstvenim bahatim krađama i nesposobnostima da vode zemlju, sada i ne mogu drugo nego da budu zbunjeni. Odveć oholi da podrže one koje su do juče prezirali, sada se koprcaju u zbunjenosti, kojoj su i te kako doprineli”, ocenjuje Prokić.

Navodeći da „gužve u šesnaestercu” nikad nije ni bilo kada je reč o intelektualcima u političkom životu, on dodaje da je LDP jedina stranka koja je svojevremeno pokušala deklarativno da privuče intelektualce, mada ni ona to nije činila sa previše elana. U tome je čak i uspela, kaže Prokić, pa je zatim tu podršku prokockala.

„Ispostavilo se da oni nisu bili pozvani kako bi uticali na političke odluke, već da budu paravan za stranačke odluke za koje se inače podrazumeva da ih intelektualci ne mogu promeniti. Samo u Nišu je devet doktora nauka, profesora univerziteta, koji su zauzimali visoke funkcije, pre godinu dana napustilo LDP, upravo iz tih razloga”, navodi Prokić.

I dok Zaga Golubović ukazuje da bi bilo dobro da se napravi jedna velika, široka nevladina organizacija u koju će se okupiti intelektualci koji još imaju snage i još imaju nešto da predlože, savetuju i mogu da pomognu da se nešto učini, Prokić kaže da prvo što bi trebalo da urade, jeste da pokušaju da formulišu svoje podržavanje ili nepodržavanje „bez onog sastojka koji je u Srbiji gotovo neizbežan, a to je mržnja”. I dodaje: „A kome će dati svoju podršku, sadašnjoj vlasti ili nekad na smrt posvađanim i izbačenim bivšim i sadašnjim članovima DS-a, koji se sada u pokušaju da ostanu na političkoj sceni ponovo udružuju, ili će čekati nekog novog kojeg još nema – to je metafizički problem koji će svako od njih morati sam da rešava”.