Идеологија здравог разума

Ратови су овде одавно завршени, али борбе се воде на све више фронтова. Минијатурне армије намргођених бораца за многобројна права и велике истине обично немају много савезника, али имају заједничког непријатеља – идеологију.

Подмладак једне странке тако је саопштио да нема ништа против хомосекcуалности, али се противи да младима идеологија хомосексуализмабуде „сервирана као нешто добро и позитивно”. У другом политичком рову укопали су се они који тврде да је светосавље „идеологија изграђена на фузији цркве, државе и нације” и да представља „најјачи извор нетолеранције у српском друштву”.

Идеологија је постала ружна реч, етикета која се лако лепи на неистомишљенике. Многи покушавају да се ослободе те стигме. Мирнес Ковач, политички аналитичар из Сарајева, пише тако да се исламу „намеће лудачка кошуља радикалне и милитантне идеологије”. Ипак, има и оних који верују да још увек постоје добре идеологије. „Једина и главна идеологија данас јестекако људима обезбедити посао и да нормално живе”, изјавио је Млађан Динкић.

Али бивши министар је само један од овдашњих добрих „ђака” славне британске политичке учитељице. Маргарет Тачер је дала најзаводљивију дефиницију идеологије не само свих наших постпетоктобарских влада већ и скоро свих влада у данашњем свету – „не постоји алтернатива”. Њени непријатељи су то назвали „зомби идеологијом”. Никада раније једна визија није толико умртвила људску имагинацију као тржишни фундаментализам који је Гвоздена Леди инаугурисала као и даље обавезни део програма свих партија које у Европи имају шансу да дођу на власт.

Рат против идеологије се ове јесени разбуктао широм света. Барак Обама тврди да се бори против „идеолошких захтева” републиканаца. Владимир Путин је дигао глас против идеологије „америчке изузетности”, империјалистичког креда које у САД постоји у две, наравно идеолошке, верзије. Десничари сматрају да је Бог изабрао Америку, док левичари верује да су носачи авиона и беспилотне летилице либералне суперсиле заменили доброг,али некако малаксалог Бога.

Најгоре ипак пролазе идеологије којима је додат префикс „нео”. Чак и многи либерали који верују да конзерватизам и није толико лош сматрају да је неоконзерватизам страшан. Све је више и идолопоклоника либерализма који се згражавају на сам помен неолиберализма.

Предметак „нео” је и код нас заменио негативне суперлативе. Прошле недеље је једна београдска експерткиња пораст насиља у школама довела у везу спојавом „неонационализма”. Многи урбани пуританци верују да је фолк, ипак, у реду, али да неофолк представља врхунско зло.

Док је додатак „нео” остао црвена марама која привлачи одијум интелектуалних предузетника, префикс „пост” је постао својеврсни идејни тефлон – чак се и аргументоване, заслужне критике на њега тешко лепе. Зато се та етикета често качи на сумњиве пројекте и визије које нам се сугеришу као добре или неутралне, наводно постидеолошке.

Многима је тешко да прихвате да у говоруо идеологији данас нема невиних. Како рече Луј Алтисер, велики француски (пост)марксиста, „идеологија нема спољашњост”. Из ње се више не може изаћи. Чак и ствари који нам делују сасвим здраворазумске или као израз нормалности често имају моћну – и потенцијално опасну – идеолошку димензију.

Да идеологија ништа не оставља по страни може се илустровати и на примеру геј права. У Немачкој и Холандији однедавно се појавио „хомонационализам”, како је Џасбир Пуар, професорка родних студија на Ратџерс универзитету, назвала појаву да већу инклузију прати повећавање броја припадника геј популације који изражавају екстремистичке и шовинистичке ставове према заједницама које сматрају нетолерантним. Нажалост, и код нас речник неких бораца за ЛГБТ права све чешће подсећа на ружан говор мржњом набијених хомофоба.

Веровање да је по многим важним политичким питањима могуће заузети објективан или научни став представља опасну заблуду. Није реч само о томе да наше схватање рационализујемо као истину, промишљену и софистицирану мисао, а туђе као безумље плаћеника или лоших људи хипнотисаних (злим) идеологијама.Идеологија здравог разума омогућава и да покушаји разумевања супротних ставова буду олако дисквалификовани као оправдавање насиља, што укида чак и саму могућност дијалога о многим важним питањима. Зато наш „здрав разум”лако постане опасна идеологија, подмукли непријатељ покушаја да окончамо бар неке од исцрпљујућих политичких ратова.

Факултет за медије и комуникације