Шест мера владе – спас или…

Дипломац Јеjла, уз благослов владе, издиктира нам шест мера за спас народа српског.

Спасоносни пакет требало би да утера у буџет Србије око 800 милиона евра, што је кап у океану потреба покрадене и опљачкане Србије. Недовољно је то чак и да се исплате камате на стране кредите за идућу годину. А, шта ћемо са главницом? Е, па,ту је „светски финансијски полицајац“ који ће се постарати да и њу, кроз неке још оштрије мере, отплате осиромашени грађани. Но, некада се, морао би и тај „полицајац“ да зна, са голог не може ништа свући осимголе коже.

Пакет од шест мера и „оно“ што још предстоји (продаја неколико преосталих профитабилних јавних предузећа) покушај је да се избегне банкрот државе, иако је практично он ту, само нико нема куражи да га прогласи. И ова и претходне владе узимале су скупе кредите и шаком и капом, неодговорно их трошећи само да би се што дуже одржале на власти, без таласања на улицама.

Добро је познато да је дуг зао друг и да се, у принципу, мора вратити. Да ли баш мора? Да ли је за повраћај дуга одговоран само прималац или и алави зеленашки кредитор треба да преузме део ризика? Ако човеку позајмим 100 евра, то је његова брига да их врати. Ако несавесном, некредибилном хазардеру, а такве су биле српске владе у последњих десетак година, позајмим сто милиона евра, е, то је већ и мој ризик и велика брига. А, да ли су знали страни кредитори коме позајмљују новац у Србији? Уверен сам да су знали, али су исто тако знали да иза њих стоје моћни финансијски и банкарски лобији и посебно онај „светски финансијски полицајац“ који ће разним „мерама“ утерати дуг. Е, па, ових пет од шест мера владе управо иду за тим да се утера дуг. Како су ствари у свету кренуле у сфери дужничке кризе, поготово у сиромашним земљама, може се очекивати да ће повериоци једног дана постати власници дужничких држава.

А, какве су то „мере“, до сада познате у пракси, за утеривање дуга? Једна од њих је и позната „шок терапија“ коју је Међународни монетарни фонд примењивао у случају Аргентине док је није дотерао до беде и сиромаштва.

„Шок терапија“, између осталог, подразумева: строгу монетарну политику, циљно ниску инфлацију, нереално висок курс националне валуте, редовно подмиривање приспелих обавеза узимањем нових, по правилу, скупљих кредита, увођење додатних пореза, замрзавање и смањивање плата и пензија, приватизацију профитабилних предузећа, распродају природних ресурса, смањивање издатака за здравство, образовање, социјална давања и, на крају, распродају природних ресурса, па и делова територије. Да ли ово има неке сличности с неолибералном макроекономском политиком Србије после 5. октобра?

Закључивање споразума из предострожности или споразума о кредиту са ММФ-ом, први језнак да су финансије земље у озбиљној кризи. Чисти је атак на здрав разум и подвала када се у јавности пласира тврдња да споразум из предострожности поправља кредибилитет државе и даје сигурност страним кредиторима. Истина је супротна јер у таквим условима ново задуживање доноси увећане камате.

Поред мера „шок терапије“ за источноевропске и земље бивше СФРЈ, мултинационални финансијски и корпоративни капитал разрадио је систем тзв. транзиције да би кроз пљачкашке приватизације, уништено домаће банкарство и трговину, овладао привредама ових држава. Драстичан пример је Србија из које је по подацима Global Financial Integrity само у последњих десетак година кроз пљачкашке приватизације исисано више од 50 милијарди долара, а од 3.000 приватизованих фирми, понајвише у бесцење, око 2.000 се налази на рубу пропасти или је већ банкротирало.

Може ли се опљачкано и похарано вратити? Када би постојала уређена држава с независним и кредибилним институцијама, уз широки политички консензус свих релевантних фактора друштва, можда би и постојала нека шанса. Овако, напорним радом и „ноћним морама“ појединаца (Александар Вучић), без значајнијег политичког јединства, шансе су минималне или никакве. Због тога и „шест мера владе“, ако ускоро не уследе још радикалнији резови у малигно ткиво државе и битне системске промене, остаће само палијатива и незаустављив пут у банкрот.

Амбасадор у пензији